Кристологија

Рана христологија, која се развија у чисто јудејском окружењу, описује Исуса титулама и појмовима јудејског предања. Исус се смешта у оквире пророчког предања Израила као пророк чије речи и дела имају божанску власт.^[5] Арамејска титула која одговара грчкој „Господ“, код првих арамејских хришћана је највероватније „мари“. Ова титула је у свакодневној употреби била просто титула љубазног обраћања — нешто као обраћање „господине“ у савременом језику — без нарочитог религијског значаја.^[5] Прва заједница види Исуса као аутентичног „учитеља“ (раби), очекиваног да поново дође као судија „Господа“ (мари). Зизијулас сматра да повик маранатха („Господ је близу“) влада као најдревнија христологија првих заједница које су говориле арамејски и ишчекивање скори Исусов други долазак.^[5]

Карактеристична црта ране кристологије је њезин адопционистички карактер. Рана заједница је веровала у Исуса који је рођен као човек, те је постао »Месија« и »Син Божји« актом Божје воље. Исус из Назарета је Месија обећан од пророка. Он је након смрти божанским оживљавањем постављен с десне стране Бога и ускоро ће се вратити да оснује царство на Земљи.^[8] Ова рана кристологија се надовезује на јудаистички појам Месије који је изабран од Бога да би завео царство праведности и љубави.^[7] Ова доктрина је названа »адопционистичка« јер претпоставља акт адопције - човјек је уздигнут до Бога; он је усвојен од Бога. Ова најстарија доктрина о Кристу је касније потиснута другим, обухватнијим доктринама.^[7]

Проповед о Исусу се убрзо преноси Јеврејима који имају грчко образовање, тзв. „хеленистима“, што представља најодлучнији преокрет у историји хришћанства.^[5] Превод Старог завета на грчки језик, Септуагинта, додао је платонске колорите хебрејским појмовима, мењајући изворно значење. Употреба Септуагинте од стране јудеохришћана имала је озбиљне теолошке последице приликом употребе титуле куриос и цристос у раној христологији.^[5] Код Павла из Тарса је појам »Син Божји« већ попримио друкчије значење, па је Исус Син Божји од самог почетка. Централне теме његове христологије су идеја о пред-постојању Криста и слављење Криста као Кyриоса (Господин).^[9] Исус више није био човјек узвишен до бога, већ бог сишао да постане човјек.^[7] Увођење кристологије Логоса у апологетском раздобљу је трансформирало хришћанства у доктрину са грчко-филозофским цртама, потиснуло старе есхатолошке идеје и замијенило хисторијског Исуса концептуалним Кристом.^[7]

На првом сабору у Никеји 325. службено је утврђена правоверна је христолошка догма. Божји Син, човјек уздигнут до Бога, постао је Бог Син, који је увијек био Бог и који је постојао прије свега створеног, који је исте природе с Богом, но којег ипак треба разликовати од њега. Аријево гледиште да су Исус и Бог били сличне, али не и истовјетне природе, је одбачено је у корист Атаназијеве тезе која је усвојена.^[7] Након Апостолског доба се у оквиру кристологије расправљало о бројним питањима, а наоко ситне, али политички наглашене разлике у 4. вијеку су довеле до развијања раскола међу деноминацијама.

У 13. вијеку је католички теолог Тома Аквински пружио прву систематску кристологију која је ријешила низ дотадашњих проблема. У својој је кристологији Тома Аквински промицао савршенство Кристових људских атрибута.^[10][11][12] Средњи вијек је такођер довео до развоја "благе слике Исуса" као пријатеља и живог извора љубави и утјехе, а не само слике Кyриоса.^[13]

Према теологу Карл Рахнеру, сврха модерне кристологије је формулирати кршћанско вјеровање да је "Бог постао човјека и да је Бог-човјек јединствени Исус Крист" и то на начин да се тај концепт може конзистентно разумјети, без збрке које су изазвале раније расправе и митологије.^[14] Међутим, постоје и неке кршћанске деноминације, као Црква Исуса Криста Светаца посљедњих дана, које вјерују да су Бог и Исус дословно различите личности.

• Исус Христ
• Историјски Исус

• Енцyцлопаедиа Британница, Цхристологy - фулл аццесс артицле