Популација (биологија)

Свака популација је врло покретан, динамичан систем. Она је у сталном кретању, како у простору тако и у времену. Зато се и може говорити о динамици популације, при којој се под утицајем спољашњих и унутрашњих (тј. у популацији) фактора мењају многе битне особине саме популације.

Популација има низ битних особина, као што су:

• густина (величина)
• просторни распоред
• наталитет
• морталитет
• узрасна структура
• растење

Број јединки (или њихова биомаса) по јединици површине или запремине коју насељавају представља густину популације. Бројност се изразито мења током времена, зависно од услова спољашње средине. У неким условима многи организми постижу огромну бројност и могу изазвати пустош у природи, какав је случај, нпр., са најездама скакаваца, губара или лептира купусара.

Свака популација поседује унутрашњи потенцијал за повећањем броја јединки који се означава као потенцијал размножавања (репродуктивни потенцијал). Он је код неких врста фантастично велики и у идеалним условима средине довео би до невероватног повећања бројности јединки и тиме и густине популације. Тако је израчунато да би један једини пар домаће муве дао за годину дана потомство које би бројало 15 668 181 200 000 000 000 000 000 јединки. Међутим, репродуктивни потенцијал се не може потпуно остварити јер му се супротставља отпор средине; то је управо онај фактор који не дозвољава максимално могуће размножавање, односно максималну бројност популације коју би та врста била способна да постигне у идеалним условима.

Јединке једне популације су на одређени начин распоређене у станишту које насељавају. Тај распоред зависи од понашања јединки и од услова који владају у станишту.

Тако распоред јединки у одређеном простору може бити:

• неравномеран
• равномеран
• групни

Случајан распоред је присутан ако су услови у станишту уједначено повољни. Равномеран распоред се ретко среће и јавља се само ако су услови у станишту уједначено оскудни. Пошто су услови у станишту углавном повољни само на појединим местима, јединке се на њима окупљају у највећем броју. То доводи до групног распореда, који се у природи најчешће среће.

Наталитет (рађање) је продуковање нових јединки у популацији (рођених, испилелих, исклијалих, посталих деобом или на други начин), које се придодају већ постојећим путем размножавања. Он је позитиван фактор раста популације. Капацитет продуковања нових јединки специфичан је за врсту и зависи од услова средине. Неки организми се размножавају једном годишње (као нпр. вилин коњиц), неки више пута (нпр. глодари), а неки непрекидно (нпр. бактерије у повољним условима средине).

Морталитет (смртност) представља смањење броја јединки у популацији због угинућа или умирања у одређеном временском периоду. Смртност јединки условљена је деловањем еколошких фактора (недостатак воде, кисеоника, појава грабљивица, болести и многи други) али и генетичким основама организма.

Узрасна структура обухвата бројчани однос између јединки које се налазе на различитим ступњевима развића. Када у популацији има више млађих јединки, онда она расте. Популација стагнира или опада (негативан раст) када су најзаступљеније старије јединке. Промена бројности једне популације у одређеном временском периоду је растење популације. Растење популације зависи од еколошких фактора, потенцијала размножавања и односа наталитета и морталитета.

Уколико врста заузима већа пространства и насељава различита станишта, као што је то случај са људском врстом (Хомо сапиенс), онда је врста састављена од великог броја популација. Када говоримо о хуманим популацијама, онда можемо да мислимо на становнике једног села, једног града, једне улице, на једну генерацију ђака и сл. Данашњи човек потиче из мале групе људи која се још пре 1-2 милиона година појавила негде на афричком тлу. Савлађујући природне непријатеље, прилагођавајући се на различите услове средине хумана популација је доживела експлозиван развој у последња три века (број људи се претерано много повећао).

• Јанковић, M., Ђорђевић, V: Примењена екологија, Научна књига, Београд, 1981.
• Ђукановић, Мара: Еколошки изазов, Београд, 1991.
• Станковић, С: Екологија животиња, Београд, 1979.
• Јанковић, M: Фитоекологија, Београд, 1986.