Софиста (грч. σοφιστής, множ. σοφισταί) термин је којим је у античкој Грчкој називан човек који је поседовао одређену вештину и који је стога могао за себе тврдити да је мудар (σοφός). Од 5. века ст. е. овај се термин углавном користио за учитеље који су путовали од града до града и држали предавања за новац. Њихова су предавања била на пољу географије, математике, природних наука, лингвистике, али највише су се трудили у томе да младе људе оспособе за успешан јавни и политички живот: према властитим речима, они су поучавали врлину (ἀρετή).

Друштвене промене

уреди

У политичком и културном животу Грчке 5. века ст. е. догодиле су се велике друштвене промене. Након победе над Персијанцима развио се у Атини врло жив привредни, политички и просветни рад. Филозофско размишљање тада напушта проблематику природе и усредсређује се на на човека (ἄνθρωπος) и целокупну друштвену проблематику – тиме почиње антрополошки период античке филозофије. Друштвена превирања унуар саме демократске Атине, затим рат с аристократском Спартом, одводили су интерес људи од питања космоса и његових закона, а у први план стављали човека, његову друштвеност, способност његове спознаје, његову општу вредност итд.

Развој демократскога државног уређења довео је на власт широке народне слојеве. С променом политичкога живота тесно је повезана и промена на пољу образовања, јер у доба демократије није више успех појединца зависио од његовог порекла, него од способности и знања. Наравно, у такво време није више задовољавао стари начин образовања у којем се од младог човека захтевало да у гимназији добро извежба своје тело те да научи читати, писати и рачунати, а уз то да се помало бави музиком и читањем песника. Ново доба тражило је шире и веће образовање, а жеља за њим захватила је велики број људи. Посебно је за тим тежила омладина у жељи да се с већим знањем успешније бави државним пословима и лакше дође до угледа, положаја и славе. А ко је желео да успешно наступа у већу (βουλή), народној скупштини и у судницама, морао је нарочито бити вешт у лепом, јасном и уверљивом начину говора.

Успон софиста

уреди

Таква ситуација избацила је на површину софисте, путујуће учитеље који су себи узели у задатак да говорима, предавањима и полемикама образују слободне грчке грађане. Бити софиста значило је, дословно, бити љубитељ мудрости. Њихов рад имао је двојаки карактер. У посебним предавањима бавили су се образовањем младих; предавали су реторику, еристику (вештину препирања), метафизику, етику, политику и граматику, затим поетику, математику, астрономију, метеорологију, космологију и теорију музике. У популарним су пак предавањима људима жељним знања излагали резултате дотадашњих научних истраживања. Та су предавања држали по приватним кућама и на јавним местима. Предавања су била или говори, састављени по свим правилима реторике, или импровизације о различитим темама које су занимале слушаоце. Софисти су се бавили и књижевним радом, па се њима заправо може приписати и стварање уметничке атичке прозе.

Младићи који су ишли софисту у школу желели су да стекну образовање и окретност у говору која је била потребна тадашњем човеку који је хтео да учествује у јавном животу. Тако је главни задатак софистике постала научна и реторичка припрема људи за политичку делатност. За свој рад добијали су софисти плату. Због тога је реч σοφιστής почела попримати увредљиво значење које у почетку није имала, јер σοφιστής има у почетку исто значење као и σοφός, тј. означава ученог човека.

Погрдном значењу речи σοφιστής значајно је допринела и Аристофанова комедија, а посебно Сократова, Платонова и Аристотелова полемика, у којој су побијали софистичку науку и рад. Најнегативнију карактеристику софистике дао је Платон у своја два дијалога Софист и Протагора. Аристотел је у спису Софистички закључци (Σοφιστικοὶ ἔλεγχοι) овако дефинисао софистику: софистика се причињава ученошћу, а није, а софист је трговац мудрошћу која се чини мудрошћу, а није. Такво негативно мишљење о софистима остало је до 19. века, кад су се појавили први њихови браниоци, који су утрли пут дубљој анализи њиховог учења и нагласили историјски значај грчке софистике.

Нема сумње да су софисти одиграли значајну улогу у културном развитку Грчке. Пре свега, они су филозофско истраживање скренули од природе на човека и тиме ударили темеље психологији, логици и естетици. У својим испитивањима подвргли су критици право, религију и етику. Тврдили су да су етички принципи релативни и да, према томе, немају апсолутну вредност. Тако су, на пример, поједине појаве код неких народа моралне, а те исте су код других народа неморалне. Појам добра и зла је, дакле, релативан.

Најпопуларнији софист био је Протагора (Πρωταγόρας, око 481–411. ст. е.) из Абдере у Тракији. Његов став: "Човек је мерило свих ствари, постојећих да јесу, а непостојећих да нису" – изазвао је још у старој Грчкој велике полемике. Једни су сматрали да Протагора мисли да је мнење једини ступањ у могућности људске спознаје и да је с тим у вези истинито само оно што неки појединац може спознати. Истина би, дакле, била сведена на то да сваки човек за себе одређује шта је истина, а шта није. Према томе, истина је крајње релативна категорија. Тако тумачи Протагору и Платон, његов најоштрији критичар. У једном од Аристотелових списа, међутим, наилази се на мишљење да је под "човеком" Протагора ипак мислио на човека као генеричко биће, а не индивидуално, те да критериј истине, по њему, и није тако субјективан како се мисли.

Млађи софисти

уреди

Протагора је говорио и то да о свакој ствари постоје две тврдње, од којих је једна другој супротна. Из тога произлази да се о свакој ствари може тврдити на два начина, и то "за" и "против". Протагора је штавише упућивао своје ученике у то како да слабију тврдњу учине јачом. Али та се дијалектика код млађих софиста претворила у еристику, чији је циљ био само то да дође до успеха без обзира на истину и право. Зато треба разликовати старије, озбиљне софисте (Протагора, Горгија, Хипија, Продик), који делују у време током и после пелопонеског рата, те млађе софисте, њихове ученике, који су били једнострани настављачи и нису имали филозофске озбиљности нити смисла за тражење истине. Код млађих софиста речи "слабију тврдњу учинити јачом" (τὸν ἥττω λόγον κρεῖττω ποιεῖν) добијају смисао: довести до победе тврдњу која с обзиром на право и истину не вреди управо ништа.

Софисти су се тако претворили у веште еристичаре који су с једнаком уверљивошћу доказивали било какве поставке, па чак и такве које су се међусобно потпуно искључивале. Будући да њихов задатак више није био у томе да се дође до истине, већ да се противника у расправи збуни и надмудри, довијали су се они различитим доскочицама и лукавим језичко-логичким проблемима, названим софизми. Такође, знали су, на пример, отегнути свој говор у толикој мери да се више није могло због мноштва ствари које су изрекли јасно разумети и пратити излагање, или су говорили врло брзо, а знали су и провоцирати противника, па овај у свом бесу више није био способан да обраћа пажњу на логичко расуђивање.

Повезано

уреди

Вањске везе

уреди