Исус

Исус (Бетлехем, 4. пне. - Јерусалим, 30.) је централна фигура кршћанства. Према кршћанском вјеровању утјеловљени Син Божји, утјеловљена Божја Ријеч (утјеловљење), Месија, Спаситељ и Откупитељ свијета. Име Исус особно је име хисторијског Исуса из Назарета, а вјероисповједни наслов Крист с временом је постао другом саставницом удвојеног имена. Однос људске и божанске нарави у Исусу проучава кристологија, а спасењску страну његова дјела сотериологија.

У хришћанству/кршћанству, Исус је познат као Исус Христ, Исус Крист или Исус Христос (латински Јесус Цхристус, грчки Ἰησοῦς Χριστός). На различитим местима и у различито доба, хришћани су на различите начине тумачили лик и дело Исусово, у складу са својим ставовима.^[1] С друге стране, последњих неколико векова научници интензивно раде на реконструкцији историјског Исуса.

Главни су извори о повијесном Исусу новозавјетни списи (еванђеља и посланице), а од некршћанских античких извора Тацит, Плиније Млађи, Светоније, Јосип Флавије и Талмуд. Римски повјесничар Тацит у својим Аналима, написаним од 116. ��о 117. спомиње Исуса и наводи, да је по налогу Понција Пилата распет на криж. Жидовски повјесничар Јосип Флавије два пута спомиње Исуса у свом дјелу Антиqуитатес Јудаицае. О Исусу говори и Куран.

Према Еванђељу по Луки, анђео Гаврило навијестио је Марији, да је она изабрана бити мајком Исуса, Сина Божјега. Тијеком стољећа, људи су ишчекивали обећанога Спаситеља. Марија је пристала: „Ево службенице Господње, нека ми буде по ријечи твојој (Лк 1,38)” и зачела Исуса по Духу Светоме, без људскога удјела. Исус се утјеловио, да људе помири с Богом. У једној особи, спојио је људско и божанско. Маријин заручник Јосип, према обичајима тога времена, могао је напустити Марију, но након што је у сну сазнао Божји план, одлучио је узети Марију за своју жену. За вријеме трудноће, Марија је посјетила своју рођакињу Елизабету, која ће убрзо родити Ивана Крститеља.

Према Новом завјету, Исус се родио у јудејском граду Бетлехему у Палестини, за владавине римског цара Аугуста и јудејског краља Херода. Према Луки Јосип и Марија морали су путовати из свога града Назарета у Бетлехем, ради пописа становништва. Дјевица Марија родила га је у стаји, јер у свратиштима није било мјеста. Тамо су га походили пастири коју су у оном крају чували овце. Према Матеју Јосип и Марија су живјели у Бетлехему када се родио Исус, којег су затим походила три краља с истока и даровали му три дара: тамјан (као Богу), злато (као краљу) и племениту маст, смирну (као човјеку). Они су представници поганских народа, које је Бог позвао у своје краљевство, тиме што им је јавио рођење Спаситеља.

Од године његова рођења рачуна се кршћанска ера (по новијим прорачунима Исус је рођен неколико година прије). Кршћанско бројање година, успоставио је монах Дионизије Мали у 6. веку. Датум рођења није познат, али се традиционално узима 25.12. (Божић).

Херод одлучио је погубити сву дјецу у Бетлехему и околици од двије године на ниже, јер се бојао, да му Исус не угрози пријестоље, стога су Јосип, Дјевица Марија и Исус морали побјећи у Египат. Били су у Египту неколико година, док није умро Херод. Тада се анђео јавио Јосипу у сну и рекао: "Устани, рече, узми дијете и његову мајку те пођи у земљу израелску јер су умрли они који су дјетету о глави радили (Мт 2, 20)". Вратили су се у Израел, али не у Јудеју, јер је тамо владао Хердовов насљедник Архелај, него у Назарет у Галилеју гдје су били сигурни (Мт 2, 22). Када су се вратили из Египта испунило се старозавјетно пророчанство: "Из Египта дозвах Сина свог (Хош 1,11)."

Одрастао је у јевреској обитељи у Назарету, па се у еванђељима назива Исусом из Назарета или Исусом Назарећанином. О његовом занимању постоји више теорија које се углавном вежу за занимање његовог поочима Јосипа, око којега такођер постоје недоумице, наиме грчка ријеч тецхтон, која је преведена као тесар, значи градитељ, али не прецизира с којим материјалом. Сходно томе, Јосип је могао бити и градитељ у камену, што је теорија коју заступа дио теоретичара ^[2]. Мајка му је била Марија.

О његову животу до његове тридесете године не зна се много. Провео је те године у послушности, раду и молитви. Када је имао четрдесет дана, приказан је Богу, у храму у Јерузалему. Исуса је у наручје узео старац Шимун, којему је Бог обећао, да неће умријети, док не види Спаситеља. Уз њега, била је и старица Ана. Обрезан је као знак припадности жидовскоме народу.

С Јосипом и Маријом бјежао је у Египат, због Херодова покоља свих дјечака у доби до двије године у Бетлехему и околици. Већ то је навијестило, да ће Кристов живот бити у знаку прогонства. У Египту су живјели до Херодове смрти, када су се вратили у Назарет. Повратак из Египта, подсјећа на повратак израелског народа из ропства у Египту. Када је Исус навршио дванаест година, по пропису закона о благдану Пасхе с Маријом и Јосипом ишао је у храм у Јерузалем. Остао је у храму и након што су се Марија и Јосип вратили кући. Нашли су га након три дана потраге, како у храму расправља с учитељима и писмознанцима.

Након крштења у ријеци Јордану и кушње у пустињи, почиње његово јавно дјеловање у Галилеји, Јудеји и Јерузалему. Повремено је залазио и у поганске крајеве (Тир, Сидон, Декапол, Цезареја Филипова). Тада му је било 30. година и то је вријеме 15. године владања римског цара Тиберија. Иван Крститељ крстио је Исуса. Он је навијестио његов долазак, проповиједајући у јудејској пустињи. Према Еванђељу по Марку, приликом Исусова крштења, отворило небо и сишао је Дух Свети у облику голуба те се чуо глас небеског Оца: „Ово је Син мој љубљени, у њему ми сва милина (Мк 1, 11)”. Четрдесет дана провео је у пустињи, гдје није ништа јео. Сотона га је три пута искушавао, али Исус га је сваки пут одбио. Сотона га је напастовао, да искуша његову послушност послању, које му је повјерено.

Исус је имао скупину ученика, који су с њим путовали, од којих је изабрао дванаест апостола. Послије тога, изабрао је других седамдесет двоје ученика и послао их по двоје, пред собом у сваки град, камо је планирао доћи. Навијештао је свој наук, свима који су га долазили слушати. Често је говорио у присподобама, једноставно и јасно, тако да су и обични људи могли разумијети. Међу најпознатијима је присподоба о разметном сину. Чинио је многа чуда, како би потврдио, да је Месија. Прво чудо је било на свадби у Кани Галилејској, када је воду претворио у вино. Заузимао се за обесправљене људе, које су припадници виших слојева, фаризеји и садуцеји, избјегавали и презирали. Лијечио је болесне, слијепе и глухе, губавце, падавичаре, узете, помагао сиромасима, грешнике је обратио, ходао је по води, истјеривао зле духове из опсједнутих људи, а једном је и оживио Лазара, који је умро. Оздрављао је само неке људе, јер није дошао искоријенити сва зла, него ослободити човјекову душу од ропства гријеха. Исус је позвао са собом на гору Петра, Ивана и Јакова. Молио се и изглед му се измијенио, показао се у слави, с њим су били Мојсије и Илија. Преобразио се пред ученицима, како би они касније боље разумијели његову муку и ускрснуће. Исус више пута ученицима навјешћује своју смрт, објашњава им да ће много трпјети, бити убијен и након три дана ће ускрснути.

Посљедње је дане прије муке и смрти провео у Јерузалему. Тријумфално је ушао у град у дане прије Пасхе. Народ је дочекао Исуса, машући палминим и маслиновим гранчицама и распростирући своје хаљине, путем којим је Исус ишао јашући на магарцу. На Посљедњој вечери установио је Еухаристију и свећенички ред. Благовао је с апостолима вазмено јање, а касније им је опрао ноге. Прорековао је, да ће га један од апостола издати. Узео је у руке крух, благословио га и рекао: „Узмите и једите, ово је моје тијело (Мт 26, 26)”. Затим је узео калеж с вином, благословио га и рекао: „Ово је крв моја, крв Савеза која се за многе пролијева на отпуштење гријеха (Мт 26, 28)”.

Исус на Маслинској гори молио је, да га мимоиђе мука, али нека буде воља Божја. Осјетио је смртну муку и облио га је крвав зној. Дошао је Јуда Ишкариотски с четом војника по налогу жидовских вјерских поглавара те издао Исуса пољупцем. Жидовски свећенички поглавари и велики свећеник Кајфа испитивали су Исуса и када је потврдио, да је Крист, Син Божји, одвели су га у тамницу. Оптужили су Исуса, да крши жидовски закон, оскврњује храм, а посебице да дјелује против вјере у једнога Бога проглашавајући себе Сином Божјим. Исус није био крив ни за једну од тих оптужби, јер није кршио жидовски закон, већ га је испунио и дао му коначно тумачење. Храм је частио и у њему научавао, а није дјеловао ни против вјере у једнога Бога. Исусова мука и смрт, не приписује се Жидовима, већ сваком грешном човјеку.

Сљедећи дан, у петак предан је римском управитељу Понцију Пилату. Испитао га је и није нашао никакве кривице, али је под притиском народа и свећенства осудио Исуса на смрт разапињањем на криж. Војници су га бичевали, ставили му трнову круну око главе и ругали му се. До горе Калварије, носио је тешки криж, под којим је више пута падао на земљу. Шимун Циренац помогао му је носити криж, а побожне јерузалемске жене су га жалиле и оплакивале. Вероника му је пружила рубац, да обрише крваво лице. На гори Калварији, војници су му дали оцат помијешан са жучи, који је окусио. Свукли су му одјећу, разапели га на криж и прибили му чавлима руке и ноге. Над главу су му ставили натпис „Исус Назарећанин, краљ жидовски”. Разапели су два злочинца, једног Исусу с десне стране, а другог с лијеве. Војници су раздијелили међу собом Исусову одјећу. Под крижем је било мноштво људи, међу којима и Марија, апостол Иван и Марија Магдалена. Исус је рекао Марији: „Жено, ево ти сина! (Ив 19, 26)”, а апостолу Ивану: „Ево ти мајке! (Ив 19, 26)”. Око поднева је настала тама и трајала је до три сата поподне. Исус је повикао: „Оче, у руке Твоје предајем дух свој! (Лк 23, 46). ” Приклонио је главу и умро. Настао је потрес. Прије него су му скинули тијело с крижа, војник му је пробо копљем срце, из којег је потекла крв �� вода. Након смрти, Исус је сашао над пакао, ослободио праведнике и отворио им врата неба. Предвечер су Јосип из Ариматеје и још један човјек, добили дозволу Понција Пилата, да смију укопати Исуса. Скинули су тијело, помазали мирисним уљима и положили у гроб, који је био власништво Јосипа из Ариматеје. Сутрадан су вјерски поглавари запечатили гроб и поставили стражу.

Према кршћанском вјеровању ускрснуо је трећи дан и славно изашао из гроба. Побожне жене нашле су празан гроб и јавиле апостолима Петру и Ивану, који су одмах дошли и видјели плахте и убрус, који је био на Исусовој глави. Неколико дана након тога, двојица ученика ишла су у Емаус крај Јерузалема. Разговарали су, а путем им се придружио Исус. Нису га одмах препознали. Објаснио им је своје ускрснуће. Препознали су га тек за вријеме вечере у Емаусу.

Ускоро након тога, Исус се сусрео с апостолима у кући у Јерузалему. Показао им је руке и ноге и благовао с њима печене рибе и мед. Дахнуо је у апостоле и рекао: „Примите Духа Светога! Којима опростите гријехе, опростит ће им се, а којима задржите, задржат ће се. (Ив 20, 22-23)”. Установио је Цркву, поставио је апостола Петра за првог поглавара Цркве (папу), а апостолима је поручио да навијештају еванђеље свим народима и да их крсте у име Оца, Сина и Духа Светога. Исусово тијело након ускрснућа је оно које је било распето, али је и прослављено па је слободан указивати се ученицима како и гдје хоће у различитим обличјима. Након четрдесет дана узашао је на небо на Малинској гори пред својим ученицима, као ишчекивани Месија или Крист те сједи с десна Оцу: „Кад то рече, би на њихове очи уздигнут у зрак, и облак га отме очима њиховим (Дј 1,9)”.

Дио серије чланака на тему Хришћанство Кршћанство

Исус Христос Рођење · Крштење · Учење Смрт · Ускрснуће Основе Апостоли · Еванђеље · Црква Хисторија Рано кршћанство · Оци · Сабори Иконоклазам · Шизма · Крижари Реформација · Екуменизам Традиције Источне Православље · Древноисточне цркве · Сиријско хришћанство · Асирска црква Западне Римокатолици · Лутерани · Реформисти · Англиканци · Анабаптисти · Баптисти · Менонити · Методисти · Адвентисти · Светости · Пентекосталци · Енвагелици · Фундаменталисти · Либерали Нетринитарне Јеховини свједоци · Покрет Светаца Посљедњих дана · Унитаријанизам · Христаделфијанци · Теологија Стварање · Пад · Гријех · Суд Спасење · Царство · Христологија Тројство (Отац, Син, Свети дух) Библија Стари завјет · Нови завјет Књиге · Канон · Апокрифи Ова кутијица: погледај • разговор • уреди

У своме јавном дјеловању и проповиједању Исус је наступио навијештајући краљевство Божје. У тај је старозавјетни појам унио нове садржаје и нијансе. Није више ријеч о ишчекивању овоземаљског краљевства, већ духовнога. На овом се свијету очитује у обраћењу (метаноја), а на другоме у вјечном блаженству на небу. Старозавјетном је легализму супротставио унутарњи став и чистоћу срца, а религији затвореној у етничке границе универзалност ева��ђеља и љубав према ближњему.

Објављује тко је Бог и који су Божји планови са сваким човјеком: „Бог је тако љубио свијет, да је дао свога Сина Јединорођенца, да ниједан који у њега вјерује не пропадне, него има вјечни живот (Ив 3,16)”. Срж је Исусове поруке изражена у Говору на гори и блаженствима. У њима је осликан животни идеал, којем треба тежити.

Дао је златно правило: „Све дакле, што желите да људи вама чине, чините и ви њима. То је, доиста Закон и Пророци (Мт 7,12)” и нову заповијед: „Љубите једни друге, као што сам ја љубио вас (Ив 13, 34)”.

Исус позива на обраћење све па и највеће грешнике, које други избјегавају. Искључени су једино они, који се не одазову позиву. Супротставља се насиљу и освети, позива на опроштење и милосрђе: „Будите милосрдни као што је милосрдан Отац ваш (Лк 6,36)” У Исусово вријеме, дјеца су сматрана неважним бићима. Исус их проматра на другачији начин, позива их к себи, на чуђење других, чак одраслима даје дјецу за примјер: „Заиста, кажем вам, ако поново не постанете као мала дјеца, сигурно нећете ући у краљевство небеско (Мт 18, 3)”. У односу према женама, тражи да се промијени став према женама на лошем гласу и осуђује каменовање, заштићује жене од злоупотребе мушке власти, када су мушкарци напуштали жене. За брачне парове каже, да нису више двоје, него једно тијело и „што је Бог здружио, човјек нека не раставља (Мк 10, 9)”. Досљедан је у својим објавама, да Бог воли све људи. Лијечио је погане, разговарао с њима, што је било револуционарно и ново за то доба, када вјерници нису жељели имати дотицаја с поганима. Исус не искључује богаташе, не тражи ни да се одрекну својих добара, али их упозорава, да се не оглушују на потребе сиромаха и да не забораве оно битно: „Не сабирајте благо на земљи, гдје га изгриза мољац...него сабирајте себи благо на небу (Мт 6, 19-20)”. Особно је био радник тесар, прихватио је и посветио људски рад. Цијенио је пријатељство, љубио је свој народ, али и све остале народе. Много се молио и научио људе тада нову молитву „Оче наш”.

Исус позива своје ученике, да узму свој криж и да га слиједе, јер их тако жели придружити својој откупитељској жртви. Исус је жртвом на крижу, откупио људе на јединствен и коначан начин и отворио им приступ заједништву с Богом. Исус је обећао, да ће бити увијек присутан: „И ево, ја сам с вама у све дане до свршетка свијета (Мт 28, 20)”. Присутан је у молитви: „Гдје су двојица или тројица сабрана у моје име, ту сам и ја међу њима (Мт 18, 20), под приликама круха и вина: „Ово је тијело моје! Ово је крв моја!" те у људима, који су у потреби: „Што год сте учинили једноме од ове моје најмање браће, мени сте учинили (Мт 25, 40).” Исус није ништа написао, а његову су поруку (Еванђеље) послије забиљежили његови ученици, апостоли и еванђелисти, у Новом завјету. Ондје је Исус приказан и као зачетник новог поимања Бога (Тројство), утемељитељ Цркве (Дванаесторица, Дванаест апостола).

Нови завјет такођер говори о Исусовим указањима његовим ученицима након ускрснућа, када је повјерио мисију апостолима и цијелој Цркви, да свијетом пронесу проглас о њему и његову Еванђељу, о спасењу и ослобођењу од зла и гријеха свих људи. Свећеницима је дао удио у својој власти, да поучавају, одрешују од гријеха те изграђују и управљају Црквом. Исус је, особито према Павловим посланицама, Глава Цркве, а читава заједница вјерника његово је Тијело. На тај се начин кршћани након Исусове смрти и ускрснућа осјећају битно здружени с њиме. Ова вјера у Исусову присутност у заједници Цркве особито се, код традиционалних цркава, очитује у вјери у седам светих сакрамената по којима Крист дјелује. Особито је у том смислу Еухаристија сасвим особити начин Кристове присутности међу својим вјерницима.

Кршћани вјерују и да ће Исус »доћи у слави судити живе и мртве«, на крају вјекова, када ће сватко бити суђен према својој вјерности Исусу. Не зна се дан, када ће се то догодити: „И ви будите приправни, јер у час и кад не мислите Син Човјечји долази (Лк 12,40).” Они који живе достојно Криста, вјерују да ће се наћи у његову краљевству, те скупа с њиме краљевати довијека. Библија говори о ускрснућу као јединој нади у нови живот. У књизи Откривења, сликовито се описује Исусов поновни долазак. Апостолско вјеровање говори сљедеће "и опет ће доћи у слави, судити живе и мртве", другим ријечима, да ће мртви и живи бити суђени његовим доласком, а не након неког времена послије смрти. Већ су први хришћани радосно и с пуно вјере и наде, очекивали поновни Исусов долазак.

Иса, син Мерјемин' (ар. Иса ибн Марyам) заузима јединствено узвишено мјесто у исламу. Куран казује, да је Исаа родила дјевица, да је он "Дух од Бога (удахнут)" (Рухун мина'Ллах) и "Ријеч Божја" (Калимату-Лллах). Он се обично назива "Иса, син Мерјемин", а у његове титуле припадају: Месих, вјеровјесник, Божји посланик, и "један од Аллаху блиских". Према Курану изводио је различита чуда: оживљавао је мртве, донио објављену књигу Инџил (Еванђеље). У исламу, Иса је имао мисију као Посланик (Ресул) највишег ступња, који доноси обнову Божје вјере. Такођер по исламу, Иса није умро на крижу. Вратит ће се прије судњег дана и уништит ће Деџала, који ће се појавити пред крај времена, представљајући изопачену верзију духовности, заводећи људски род у коначну и кобну илузију. Постоје одређене предаје које кажу, да Иса и Мерјем нису заплакали, када су рођени. Сва остала дјеца то учине, јер по симболичном тумачењу, додирне их шејтан приликом доласка на овај свијет. По ријечима посланика Мухамеда, Иса и Мерјем једина су бића у повијести, која су рођена у таквом стању безгријешности. Премда је позиција Исаа у исламу на много начина посебна, у потпуности се одбацује било каква идеја о његовој Божанствености или прихваћање да је Божји Син.

Јудаизам одбацује идеје, да је Исус Бог, дио Пресветог Тројства или Месија. Сматрају, да је посљедњи пророк био Малахија и да након њега није било пророка, укључујући и Исуса. Реформирани Жидови (модерни покрет) сматрају, да онај тко изјави, да је Исус Спаситељ, престаје бити Жидов.

Исус се не спомиње у будистичким текстовима. Могуће је наћи додирне точке између Исуса и Буде. Обоје уводе новости у вјери и користе понеке сличне метафоре у присподобама. Неки вјерује, да постоји веза између будизма и гностичких текстова.

Мишљења хиндуиста о Исусу се разликују. Неки га сматрају примјером снаге и савршенства или реинкарнацијом Илије. Махатма Гандхи, индијски вођа, Исуса сматра једним од својих учитеља и инспирацијом за ненасилан отпор. Изјавио је: "Волим вашег Криста, не волим ваше кршћане. Ваши кршћани су тако различити вашем Кристу".

• Исус - хеб. Је(хо)шуа - Особно име повијесног Исуса из Назарета. Значење је »Бог спашава«, »Бог је помоћ��ик«. Означава његово послање и идентитет.
• Крист - грч. Χριστός Христос, Месија на хебрејском, значење је »Помазаник«. Помазан је од Духа Светога за откупитељско послање. Очекивани је Месија, кога је Отац послао на свијет. Од имена Крист, настао је појам кршћани.
• Син Божји - На многим мјестима у Библији, тако се зове. У тренутку крштења на ријеци Јордан и приликом преображења на гори Табор, Бог Отац означава Исуса као »љубљеног Сина«. То је израз јединственога односа Исуса с Оцем. Значи подложност Очевој вољи, али и узвишеност. Одаје отајство, да Исус долази људима из »крила Очева« и његов је Јединорођенац (Ив 1,18).
• Господин - грч. Кyриос, хеб. Адонај. У Библији се овим именом означава Господар. Исус тим именом објављује своје божанско господство и власт над природом, демонима, гријехом и смрти. Апостоли и први кршћани, тим именом су Исусу изражавали божанско достојанство, клањање и поштовање. Данас кршћани често говоре Господин Исус Крист.
• Син Човјечји - Исус тако себе назива на више мјеста у Еванђељима. „Тако, Син Човјечји је господар суботе! (Мк, 2, 28)”. „Говораше им: Син Човјечји предаје се у руке људима. Убит ће га, али ће он, убијен, након три дана устати (Мк 9, 31)”. „Тада ће угледати Сина Човјечјега гдје долази на облацима и с великом моћи и славом (Мк 13,26)”. Тим именом изражава своју власт, муку и навјештава поновни долазак.
• Син Давидов - У Новом завјету, пише: „Крај пута је сједио слијепи просјак Бартимеј, син Тимејев. Кад је чуо, да је то Исус Назарећанин, стане викати: Сине Давидов, Исусе, смилуј ми се (Мк, 10, 46-47)”. Исусово законско поријекло према Еванђељима по Матеју и Луки, вуче поријекло из лозе краља Давида.
• Емануел - хеб. С нама Бог - У Библији се то име спомиње у књизи пророка Изаије: „Зато, сам ће вам Господин дати знак: Ево, зачет ће дјевица и родити сина и надјенут ће му име Емануел!” и у Еванђељу по Матеју.
• Јагањац Божји - Јање је симбол Исусова откупљења људи од гријеха, када се жртвовао својом муком и смрћу на крижу. Жртвовао се као невин јагањац, милосрдан према онима који су га неправедно мучили. Иван Крститељ при сусрету с Исусом говори: "Ево Јагањца Божјег који односи гријехе свијета" (Ив 1,29). У књизи Откривења, Исус као Јагањац отвара печате, којима је запечаћена књига судбине свијета (Отк 5).

Врло рано Исус је постао предметом умјетничког стваралаштва. Њиме су инспириране бројне фреске, мозаици, слике и кипови. Дуга је традиција приказивања Исусова лика од римских катакомби и православних икона до модерних дјела. Теме обухваћају рођење, живот, муку, ускрснуће и узашашће. У књижевност је ушао већ по новозавјетним књигама у 1. стољећу. У глазби је темом многих грегоријанских химана и антифона, а од ренесансе и барока и полифоних мелодија. Особито су познати Бацхови ораторији. У новије вријеме постоје и мјузикли. Многи филмови су инспирирани Исусом као што су: Пасија, Највећа прича икад испричана, Исус из Назарета, Посљедња вечера, Краљ краљева, Бен-Хур.

Постоје многе реликвије везане уз Исуса, за које се вјерује, да су аутентичне и у складу с библијским текстовима. Торинско платно једна је од најпознатијих реликвија. То је комад платна, на којем се налазе обриси мушкога тијела. Вјерује се, да је у њега било замотано Исусово тијело, након скидања с крижа. Чува се у катедрали св. Ивана Крститеља у Торину, у Италији. Знанственици су истраживали торинско платно различитим методама, једни потврђују, а други негирају аутентичност.

Постоје многе легенде о светом калежу или светом гралу, из којег је Исус пио вино за вријеме Посљедње вечере.

Остаци крижа, на којем је Исус био распет чувају се у стотинама цркви у Еуропи, али сви они заједно чине тек мали дио крижа. Највећи дијелови чувају се на брду Атхосу у Грчкој, у Риму, Бруxеллесу, Венецији, Генту и Паризу.

Базилика Светога гроба је кршћанска црква у Јерузалему у којој се штује Калварија и Исусов гроб. Кршћани је штују као неприкосновену светињу. Налази се на мјесту гдје се налазила Голгота, брдо Кристове Калварије.
Постоји још много реликвија попут Вероникиног рубца или Овиедског платна.
У Лудбрегу у цркви Пресветог Тројства чува се реликвија Предрагоцјене Крви Кристове. Потјече из 1411. године. Тада се догодио, чудесан догађај појаве Пресвете Крви Кристове, о којему је папа Леон X., 1513. године издао булу.

Јосепх, хусбанд оф Марy, тхе леттер wас јуст а ман; хигхер лаyерс суга пробаблy цонсидеред пеасант. Хе wоркед ин хис царпентер'с сон радионицикао фаир траде, фатхеринг а ларге фамилy ас најбољемогао. Wхен Јесус анд хис бротхерс греw уп, хе wас јоинед бy урадионици анд цонтрибутинг породице.Са сервинг еигхт yеарс оф Јесус то бе сент то тхе сyнагогуе wхере хе леарнед то реад анд писањеиз сцроллс оф Сцриптуре. Фром Луке 4.16 схоwс тхат реадинг скиллс Исусабила еноугх то партиципате ин нормал сервице оф Сцриптуре реадингс он Сатурдаyс.

• Историјски Исус
• Кронологија Исуса
• Мученички стуб
• Откупнина
• Јахве

• (sh) Исусови цитати (wикиqуоте)

1. ↑ ^{1,0 1,1 1,2} Тхеиссен & Мерз 1998
2. ↑ [1]