Јакобити
Не треба изједначавати са Јакобинци.
| Јакобити
Јацобитисм
| |
|---|---|
.svg)
| |
| Наследник | Торијевци |
Јакобити (енгл. Јацобитисм, од лат. Јацобус[1]) је име за присталице протјераног краља Јамеса II. из Династије Стуарт и његових потомака након Славне револуције, који су одиграли важну улогу у британској хисторији.[1]
Хисторија
[уреди | уреди извор]Политичка важност Јакобитског покрета трајала је од 1688. до најмање 1750-их. Јакобити су особито за владавине Wиллиам III и краљице Анне, могли понудити оствариву алтернативу за проблем носиоца енглеске круне, и прогнани двор у Француској (касније у Италији) ког су често посјећивали незадовољни војници и политичари. Након што су Виговци - 1714. стекли монопол над политиком бројни Торијевци почели су шуровати са Јакобитима.[1]
Покрет је особито био јак у Шкотској и Wалесу, гдје је подршка била првенствено династичка, те у Ирској, гдје је углавном била из вјерских разлога. Римокатолици и Торијевски англиканци по самој природи ствари били су савезници Јакобита, али је међу њима било разлика. Торијевски англиканци имали су пуно сумњи у легалност догађаја од 1688. до 1689., док су Римокатолици с друге стране пуно наде полагали у Јамеса II. и Јамеса Франциса Едwарда који су били крштени као католици, али и од Цхарлеса Едwарда Стуарта који је на католичанство прешао из политичких разлога, али је барем толерантан.
Наредних 60 година након Славне револуције, збило се пет покушаја повратка на трон прогнаних Стуарта. У март 1689. Јамес II. се искрцао у Ирској, гдје га је тамошњи парламент сазван у Дублину признао за краља. Но његова ирско-француска војска је поражена од англо - холандске војске Wиллиама III у Битци код Боyне (1. јул 1690.), па се он вратио у Француску, а друга француска инвазија је отказана.[1]
Трећа побуна
[уреди | уреди извор]Трећа буна, звана и Петнаеста (Фифтеен), била је озбиљан покушај. Њу је повео у љето 1715. шкотски Јакобит - Јохн Ерскине, војвода од Мара, разочарани бивши присталица Славне револуције. Он је успио подићи на устанак јакобитске кланове и бискупије сјевероисточне Шкотске покличем за Јамеса III и VIII (мислећи на Јамеса Едwарда) али како је био неодлучан, напредовао је само до Пертха изгубивши пуно времена прије него што је успио изазвати мање снаге Војводе од Аргyлла.[1] Резултат њихова сраза била је неодлучна Битка код Схериффмуира (13. новембар 1715.) Наде које су Јакобити полагали у снаге које су напредовале према југу у Енглеску, растопиле су се кад је та војска опкољена и поражена у Битци код Престона. Јамес је стигао прекасно да би могао нешто направити, па се са својим главним присташама вратио у Француску.[1]
Четврта јакобитска побуна поведена је уз помоћ Шпањолске на западу Шкотске по планинама Хигхландса, али је брзо угушена у Битци код Гленсхиела 1719.[1]
Посљедња побуна
[уреди | уреди извор]Посљедња буна, звана Четрдесетпета, касније је јако опјевана и романтизирана, али је доиста и била најстрашнија. Прилике те 1745. године изгледале су безнадно, јер се друга француска инвазија, планирана за годину прије тога није извела, па се мала помоћ могла очекивати од те стране. Број шкотских горштака спремних да се одазову устанку био мањи него 1715, а становници равница апатични или чак непријатељски расположени. Али су превагнули шарм и храброст младог принца Цхарлеса Едwарда Стуарта (касније прозваног Млади претендент) и одсутност владиних војника (који су се борили по европском континенту) па се тај устанак претворио у најопаснији. У року од само неколико тједана, Цхарлес је загосподарио Шкотском побједивши владине снаге у битци код Престонпанса 21. септембра. Иако је био потпуно разочаран, развојем буне по Енглеској, он се свеједно упутио према југу и до 4. децембра домарширао до енглеског Дербyа. Ту је у Битци код Фалкирка, 17. јануара 1746. успио још једном поразити владине снаге, прије него се повукао у Хигхландс. Крај његове побуне збио се 16. априла, када га је Wиллиам Аугуст, војвода од Цумберланда, побиједио у битци код Цуллодена, поред Инвернесса.[1]
Одмах након битке погубљено је око 80 побуњеника, а пуно њих који су се разбјежали, похватано је касније и безобзирно побијено или прогнано из Шкотске. Сам Цхарлес Стуарт скривао се и бјежао од владиних војника по брдима Хигхландса, све до 20. септембра, кад је успио побјећи у Француску.[1]
Након тог су Јакобити нестали са хисторијске сцене као озбиљна политичка снага, али су остали као сентиментална успомена, опјевана у многим пјесмама шкотског Хигхландса.[1]
До краја 18. вијека, име Јакобит изгубило је пуно од својих старих политичких значења, тако да је 1708. краљ Георге III, чак додјелио пуну пензију посљедњем претенденту на трон из Династије Стуарт - Хенрyју Стуарту, воводи од Yорка.[1]
