Јеан Пиагет

Јеан Пиагет (фонетски: Жан Пијаже; Неуцхâтел, Швицарска, 9. аугуст 1896 – 16. сепетмебар 1980) био је швицарски психолог и филозоф познат по својим педагошким истраживања. Његова теорија когнитивног развоја и епистемолоишки погледи су познати као "генетска епистемологија."

Врло важним је сматрао образовање дјеце. Као директор Међународног уреда за образовање је године 1934. изјавио да "само образовање може спасити наша друштва од могућег колапса, било насилног, било постепеног."^[1]

Године 1955. је створио Међународни центар за генетску епистемологију у Женеви и водио га до 1980. Према Ернсту вон Гласерфелду, Јеан Пиагет је "велики пионир конструктивистичке теорије знања."^[2]

Рођен 9. августа 1896. у Нешателу, Швајцарска - умро 17. септембра 1980. године у Женеви. Врстан познавалац зоологије и филозофије, Пијаже касније студира и психологију у Цириху (од 1918. г.). Заједно са њим су и Карл Густав Јунг и Еуген Блојлер. На универзитету у Женеви радио је од 1929. године до смрти. Године 1955. Пијаже оснива Међународни центар за генетску епистемологију у Женеви, чији је био директор до краја свог живота.

Написао је следећа дела:

• Језик и мисао код детета (1923.)
• Логичко расуђивање и размишљае код детета (1924.)
• Порекло интелигенције код деце (1948.)
• Рани развој логике код детета (1964.)

Данас се сматра најзначајнијим развојним психологом XX века.

Једна од најсложенијих и најутицајнијих савремених теорија когнитивног развоја чији је творац швајцарски психолог Жан Пијаже (Пиагет, 1896.-1980.). Когнитивни развој је, по овом биолошки оријентисаном теоретичару, спонтан, ауторегулациони процес, одређен организму инхерентним чиниоцима и механизмима.

Основни покретач развоја интелигенције јесте тежња ка савршеној и стабилној равнотежи, односно фактор 'уравнотежавања'. Субјект у свом односу са објектом постиже све савршеније форме равнотеже серијом ауторегулативних компензација. Утицаји социјалне средине нису формативни, не стварају когнитивне структуре, већ могу само да убрзају или успоре развој.

Организам је у сталној интеракцији са својом средином и кроз тај узајамни утицај одиграва се процес 'адаптације', тј. успоставља се равнотежа између два комплементарна процеца 'асимилације' (саображавање објекта постојећим когнитивним структурама субјекта) и 'акомодације' (модификација когнитивних структура у складу са објектом).

Развој интелигенције пролази кроз четири главна стадијума или периода, чији је редослед постојан и непроменљив, а то су: 'сензомоторни период' (од рођења до појаве симболичке функције), 'преоперациани период' (од 1-6 до 7-8), ‘период конкретних операција' (од 7-8 до 11-12) и 'период формалних операција' (од 11-12 до 15-16).

Нужност редоследа јављања ових стадијума не значи да су они наслеђно предодређени или преформирани, већ је производ активности субјекта који је у потпуности овладао могућностима једног стадијума и који га превазилази преласком на следећи (нпр. од конкретних ка формалним операцијама).

У развоју 'дечјег мишљења' прекретницу представља јављање 'семиотичке функције' и превазилажење 'егоцентризма' у процесу 'децентрације'. До својих открића, појмова и теорија Пијаже је дошао методом експеримента и испитивањем дечјег мишљења путем клиничког интервјуа.

За већину савремених сазнања о менталним способностима мале деце заслужан је стручњак за когнитивну психологију, Жан Пијаже (Јеан Пиагет), који је вршио истраживања пре педесет година. Пијажеов утицај може се пронаћи не само у многим савременим објашњењима начина на који деца уче већ и у нашим образовним системима. Нажалост, како то често бива са револуционарним открићима, накнадна истраживања показала су да су Пијажеови закључци готово сигурно били погрешни. ("Готово сигурно" зато што неки психолози и даље тврде да је он био у праву и да резултати експеримената који ће описати дозвољавају различите закључке.)

Током 40-тих и 50-тих година двадесетог века, Пијаже је развио „конструктивистичку" теорију о развоју детета. Према овој теорији, беба се рађа без икаквих знања, а затим, посматрајући свет око себе постепено уобличава кохерентно разумевање тог света, које се непрестано увећава. Другим речима, дете конструише ментални модел или концептуализацију света.

Пијаже до овог закључка није дошао седећи у фотељи. Он је вршио експерименте, и управо су они један од разлога што је његов рад имао толики утицај. Била је потребна велика генијалност - и опрема која није била доступна у Пијажеово време - да би касније генерације осмислиле поузданије експерименте. Кад је то учињено, наметнули су се потпуно другачији закључци.

На пример, према Пијажеовом мишљењу, деца млађа од десет месеци немају праву свест о материјалним објектима као нечему што трајно постоји у свету. Пијаже је овај закључак засновао на запажању да беба од десет или мање месеци престаје да тражи неки предмет, рецимо играчку, оног тренутка кад га неко сакрије под ћебе. Према Пијажеу, свест о "перманентности објекта", како је он то назвао, није урођена, већ се стиче после десет месеци старости.

Пијаже је такође веровао да деца не поседују осећај за број све до узраста око пет година. У једном од својих експеримената, који су много пута понављани од стране различитих испитивача, психолог би четворогодишњем детету показао ред од шест чаша и ред од шест флаша које су међусобно подједнако удаљене, а затим би га питао чега има више. Дете би увек одговорило да их је исто. Може се претпоставид да је дете уочило да свакој чаши у реду одговара једна флаша у другом реду. Затим би испитивач размакао чаше тако да образују дужи ред, па би поново питао дете да ли има више чаша или флаша. Сада би дете одговорило да има више чаша, очигледно заварано тиме што тај ред дужи. "Ово несумњиво показује", закључио је Пијаже, "да дете не поседује добро развијен осећај за број." Конкретно, тврдио је Пијаже, четворогодишња и петогодишња деца још не схватају идеју очувања броја - немају представу о томе да размештање предмета у групи не мења њихов број.

У то време, Пијажеови експерименти сматрани су тријумфом експерименталне методе у психологији. Као њен зачетник, Пијаже је крчио пут будућим генерацијама. Овакав метод проучавања био је одличан. Нажалост, имао је и озбиљне недостатке. Пијаже се при тестирању свести о перманентности објекта ослањао на моторне радње беба, а у бројним тестовима са старијом децом на дијалог измеду испитивача и испитаника.

Кад је реч о перманентности објекта, чињеница да беба није посегла за предметом који је сакривен под ћебе не подржава прилично драматичан закључак да беба мисли да је предмет престао да постоји. Можда она једноставно нема довољно развијену координацију руку да би посегла за скривеним предметом. У ствари, ми данас знамо да је ово објашњење тачно. Недавни експерименти, напреднији од Пијажеових, указују на то да чак и веома мале бебе имају добро развијену свест о перманентности објекта.

Исто тако, разговор с малом децом веома је непоуздан. Комуникација помоћу језика никада није потпуно објективна и ослобођена утицаја контекста, емоција, социјалних фактора, а можда и још неколико других ствари. Колико дијалог може бити непоуздан показали су Зак Мелер (Јацqуес Мехлер) и Том Бевер (Том Бевер) са Масачусетског технолошког института током касних 60-тих година.

Мелер и Бевер извели су Пијажеов експеримент да би тестирали свест о очувању броја, али код двогодишње и трогодишње деце, за разлику од Пијажеа чији су испитаници имали четири или пет година. Деца су била савршено успешна. Зато нам је, уколико не верујемо да деца између четврте и шесте године привремено губе свест о очувању броја, потребно алтернативно објашњење Пијажеових резултата. Једно је лако доступно.

Деца око пете године старости почињу да развијају способност резоновања о мисаоним процесима друге особе - "Шта тата мисли кад каже да је то..." Ово пружа највероватније објашњење Пијажеових запажања. Сетите се на који је начин изведен експеримент. Најпре испитивач поређа чаше и флаше у два реда, тако да су медусобно подједнако удаљене, а затим пита дете у ком реду има више предмета. Након тога преуреди један од редова, тако што га продужи, па поново пита дете: "У ком реду има више предмета?"

Са четири или пет година, дете мисли да су одрасли моћни и свезнајући. Осим тога, оно је вероватно приметило поштовање које су његови родитељи указали испитивачу када су стигли у лабораторију. Како ће дете реаговати кад види да је испитивач размакао предмете у једном реду, а затим поставио потпуно исто питање као тренутак раније: "У ком реду има више предмета?" Могло би да резонује овако: "Хммм. Исто питање ми је и малопре поставио. Одрасли нису глупи, а ово је посебна врста одраслог који много зна. Обојица видимо да се број предмета није променио. Сигурно сам прошли пут погрешно разумео питање. Мислио сам да ме пита о броју предмета у реду, али ме је очигледно питао о дужини, с обзиром на то да је њу променио." Тако дете даје одговор који мисли да се од њега очекује.

Наравно, у ово не можемо бити сигурни. Покушаји да се до одговора дође испитивањем детета највероватније неће пружити убедљиве доказе, и то из истог разлога из ког је сумњив првобитни Пијажеов експеримент! Због тога је Мелеров и Беверов експеримент стекао признање. Резоновање типа "шта он заправо хоће?", које је малочас описано, својствено је деци старијој од две или три године. Мелерови и Беверови млађи испитаници схватали су питања у експерименту дословно, и правилно су бројали предмете.

Оно што је првобитни Пијажеов експеримент заиста показао било је то да четворогодишња и петогодишња деца умеју рационално да резонују о мотивацијама и очекивањима друге особе. То је важно и корисно откриће. Али није оно до ког је Пијаже мислио да је дошао.

Да би потврдили да деца старија од две године имају добар осећај за број, Мелер и Бевер изменили су Пијажеов тест тако да се избегне ослањање на језик. Њихова идеја била је запањујуће једноставна. Уместо чаша и флаша, детету су показали два реда бомбоница M&M. У једном реду било је шест бомбоница, а у другом четири. Некада би редови били исте дужине; некад би био дужи ред од шест, а некад од четири бомбонице. Уместо да га питају у ком реду има више слаткиша, детету би једноставно рекли да може да изабере један ред и поједе га. Исход је био тачно онакав какав би сваки родитељ предвидео. Дете би без изузетка зграбило ред од шест слаткиша, без обзира на његову дужину. Добро је знало који ред садржи више чланова и, штавише, схватало је да број не зависи од распореда. Резултат је био подједнако убедљив и са двогодишњацима и са четворогодишњацима.

До истог закључка довела је још једна варијација првобитног Пијажеовог експеримента. Овог пута су Џејмс Мекгеригл (Јамес МцГарригле) и Маргарет Доналдсон (Маргарет Доналдсон) са Единбуршког универзитета извели експеримент у малом луткарском позоришту. Као и Пијаже, почели су тиме што су образовали два реда са истим бројем предмета и питали дете у ком реду има више предмета. Пошто би дете тачно одговорило, испитивач би се правио да гледа на другу страну, а за то време плишани меда размакао би предмете у једном реду. Кад би се окренуо, испитивач би узвикнуо: "Ох, боже, шашави меда је збркао редове. Да ли можеш поново да ми кажеш у ком реду има више предмета?" Деца измеду две и пет година без изузетка давала су тачан одговор. С обзиром на то да је меда продужио један ред, што испитивач није видео, дете је вероватно сматрало разумним то што му одрасла особа поново поставља исто питање. Али, кад би испитивач поновио поступак са истим дететом, с тим што би сам размакао предмете, четворогодишња и петогодишња деца одговарала би му исто као Пијажеу, заснивајући одговор на дужини.

Бројни експерименти спроведени 80-тих и 90-тих година показали су да ни ово није тачно. Први од њих извели су Прентис Старки (Прентице Старкеy) и његови сарадници на Пенсилванијском универзитету, 1980. године. Старкијеви испитаници биле су бебе старе између шеснаест и тридесет недеља. Био је прави изазов пронаћи начин да се утврди шта тако млади испитаници мисле.

Испитивачи су се ослонили на мерење бебиног нивоа концентације. Као што сваки родитељ зна, било каква новина, као што је нова играчка, једно време окупира бебину пажњу. Затим пажња почиње да попушта или се усмерава на неку другу новину. Захваљујући видео-технологији, Старки и његови сарадници били су у могућности да прате бебину пажњу снимајући њен поглед. Бебу је најчешће мајка држала у крилу, окренуту ка апаратури за извођење експеримента.

У једном експерименту, беби су приказивани слајдови. На једном слајду виделе су се две тачке, једна до друге. Када су се први пут појавиле, привукле су бебину пажњу, и она је неко време гледала у њих. Кад је бебина пажња почела да опада, а поглед да јој лута, слајд је замењен новим који се веома мало разликовао од првог. Беба је накратко погледала. Слајд је поново промењен. Сваки следећи слајд минимално се разликовао од претходног. Са сваким понављањем, бебини погледи - како је измерено с видео-касете -постајали су све краћи. Затим су се, без упозорења, на екрану појавиле три тачке, уместо две. Бебино интересовање истог тренутка се повећало, и слику је посматрала дуже (од 1.9 до 2.5 секунде у једном изводењу експеримента). Дете је несумњиво уочило прелазак с две на три тачке. Друга група беба, којој су приказани слајдови обрнутим редом, приметила је прелазак с три на две тачке.

Сју Елен Антел (Суе Еллен Антелл) и Данијел Китинг (Даниел Кеатинг) са Мерилендског универзитета употребили су исту методу како би показали да само неколико дана старе бебе такође уочавају разлику између два и три.

Јеан Пиагет на Wикимедијиној остави