Јуриј Андропов

Јуриј Андропов Ю́рий Влади́мирович Андро́пов
Вођа СССР-а
Мандат 12. студеног, 1982. – 9. вељаче, 1984.
Претходник	Леонид Брежњев
Насљедник	Константин Черњенко
Генерални секретар КП СССР-а
Мандат 12. студеног, 1982. – 9. вељаче, 1984.
Рођење	15. липња, 1914. Нагутској Русија
Смрт	9. вељаче 1984. Москва, СССР
Политичка странка	Комунистичка партија
Супружник	Татјана Андропова
Занимање	Инжењер

Јуриј Андропов (рус. Ю́рий Влади́мирович Андро́пов, Нагутској, 15. липња 1914. – Москва, 9. вељаче 1984.) је био совјетски политичар који је служио као генерални секретар КП СССР и вођа СССР-а од 12. студеног 1982. до 9. вељаче 1984.

Андропов је био син жељезничара и вјеројатно је рођен у мјесту Нагтуској, губернија Ставропол. Школовао се до 1930., до прикључења Комсомолу. Андропов 1939. постаје члан КП СССР-а и постаје први тајник Комсомола у Карело-Финској ССР од 1940. до 1944. За вријеме Другог свјетског рата Анропов се уплео у партизанске радње. Након рата преселио се у Москву и прикључио партијском секретаријату. Године 1954. постаје совјетски амбасадор у Мађарској. Андропов је био један од одговорних за совјетску одлуку да окупира Мађарску за вријеме револуције 1956. Његова супруга звала се Татјана.

Андропов се вратио у Москву да би водио Одјел за Војну повезаност заједничких операција комунистичких и радничких партија у социјалистичким државама (1957.-1967.). Године 1961. изабран је за пуноправног члана Централног комитета КП СССР-а и већ 1962. унапријеђен (послан) у Секретаријат централног комитета КП СССР. Но, 1967. Андропов себи олакшава посао у Централном комитету тако што на Сусловљев приједлог постаје шеф КГБ-а и кандидат за Политбиро централног комитета КП СССР. Пуноправни члан Политбироа постаје 1973. Био је шеф КГБ-а са најдужим мандатом и није дао оставку до свибња 1982., када је опет унапријеђен унутар Секретаријата на бивше Сусловљево мјесто тајника задуженог за идеолошке афере.

Два дана након Брежњевљеве смрти (12. студеног 1982.) постаје Главни тајник КП СССР и вођа СССР-а. Тако је постао први бивши К��Б-овац који је постао Главни тајник КП-а и вођа СССР-а. Његво ступање у службу вође на Западу је прихваћено са страховањем, претежито због његове улоге у КГБ-у и у мађарској револуцији 1956.

За вријеме мандата, Андропов је покушао побољшати економију и смањити корупцију. Запамћен је и због борбе за појачање радне дисциплине, коју је проводио помоћу типичног совјетског административног приступа и грубе неодређености одане успоменама према Стаљиновим правилима.

Што се тиче вањских послова, направио је јако мало – рат у Афганистану се наставио. Андропова владавина запамћена је и по погоршању односа са Сједињеним Државама. Док је испуцао много приједлога који су укључивали и редукцију средње-дометних нуклеарних ракета у Еуропи и састанак са америчким предсједником Роналдом Реаганом, но ти приједлози су занемарени од стране администрација Роналда Реагана и Маргарет Тхатцхер. Хладноратовске тензије погоршане су падом совјетских војника у цивилном авиону „Кореан Аир Флигхт КАЛ-007“ над СССРом 1. рујна 1983. и америчким премјештањем Персхинг ракета како би се суочили са совјетским оружјем у Еуропи. Совјетско-амерички разговори око средње-дометних нуклеарних ракета суспендирани су од стране Совјетског Савеза у студеном 1983.

Један од његових најпознатијих чинова за вријеме кратког мандата као вођа СССР-а је одговор на писмо, тада дјевојчице, Самантхе Смитх у којем је позива у Совјетски Савез. То је био главни разлог зашто је Самантха Смитх постала мировна активистица.

Андропов је умро од затајења бубрега 9. вељаче 1984., и то након мјесеци борбе са лошим здрављем. Наслиједио га је Константин Черњенко. Покопан је у Москви, у некрополи Кремља.

Андроповљева оставштина и до данас је тема многих дебата, како у Еуропи тако и у свијету. О њој расправљају многи знанственици, али и медији. Он и даље остаје тема многих документараца и не-фикције, поготово око важних годишњица.

Унаточ Андроповљеву чврсту ставу у Мађарској и многобројним протјерама и интригама за које је био одговоран као дугогодишњи шеф КГБ-а, многи коментатори сматрају га хуманим реформатором и једним од најбољих вођа СССР-а, особито у успоредби стагнацијом и корупцијом у каснијим годинама владавине његовог претходника, Леонида Брежњева. Опћенито се сматра присташом постепенијих и конструктивнијих реформи него што је био Михаил Горбачов. Величина спекулација центрира се око питања би ли Андропов реформирао СССР на такав начин да га не био довео до евентуалног распада. Но, не може се порећи да Андропов није подржавао, тада још младог, Горбачова и потенцирао га као свог будућег насљедника, да Горбачов можда никад не би постао вођа СССР-а и генерални секретар КП-а.

Кратко вријеме које је провео као вођа, већином у врло слабој држави, оставља дебататантима мало конкретних индиција о природи икаквих хипотетских проширених правила. Исти случај је и са краткотрајном Лењиновом владавином, такво нешто оставља простор дебатантима да развију омиљене теорије и да развију мали култ личности који се формирао око њега.

Од времена када је изабран за Главног тајника КП-а биле су многе спекулације о његовој прошлости. Декласифицирани Андроповљеви списи показују нам да је „перуредио“ своју биографију како би удовољио бољшевичким временима – од себе је направио сина Осетијског пролетера, а заправо је био из богате обитељи, вјеројатно жидовског поријекла. У почетку Андропов, по изворима, није био точан у измишљању своје „пролетерске“ прошлости. За вријеме 1930их, Андропов је испитан најмање 4 пута због неточности у неким обрасцима које је попунио.

Сваки пут успио је избјећи комисије које би прегледале његову прошлост. Најновија верзија његове биографије говори да је Андропов био син жељезничара и вјеројатно је рођен у мјесту Нагтуској, губернија Ставропол. Но, према подацима Андропов се родио у богатој жидовској обитељи Флекенстеин у Моксви.

Његова обитељ, која је наводно стигла из Финске, могла је доживјети прогоне за вријеме погрома у 1910. Једна од теорија говори да је Андропов (чије је право име по теорији било Григориј) рођен само неколико стотина метара од главног средишта московске полиције.

• Yури Андропов: А Сецрет Пассаге инто тхе Кремлин, Владимир & Клепикова, Елена Соловyов, МацМиллан Публисхинг Цомпанy, 1983, 302 пагес, ИСБН 0-02-612290-1
• Тхе Андропов Датотека: Тхе Лифе анд Идеас оф Yури V. Андропов, Генерал Сецретарy оф тхе Цоммунист Партy оф тхе Совиет Унион, Мартин Ебон, МцГраw-Хилл Цомпаниес, 1983, 284 пагес, ИСБН 0-07-018861-0

Јуриј Андропов на Wикимедијиној остави