Пређи на садржај

Свемир

Уреди везе
Извор: Wikipedija
Свемир
WМАП слика космичке позадинске радијације
Старос13,798 ± 0,037 милијарди година[1][2]
ПречникВероватно бесконачан; 91 милијарди светлосних година (28×109 пц)[3]
Маса (обична материја)Најмање 1053 кг[4]
Просечна густина4.5 x 10−31 г/цм3[5]
Просечна температура2,72548 К[6]
СастојциОбична (барионска) материја (4,9%), тамна материја (26.8%), тамна енергија (68.3%)[7]
ОбликРаван са само 0,4% маргином грешке[8]
Фламмарионов дрворез, Париз 1888., у боји
Најдубља слика свемира у видљивом делу спектра.

Свемир, космос, васиона или универзум је бесконачно пространство које нас окружује.[9][10][11][12] То је уствари празнина испуњена материјом коју обичним посматрањем доживљавамо као небеска тела и који постоји неовисно од људског знања. Небеска тијела дијелимо на:

Највећи део материје и енергије је највероватније у облику тамне материје и тамне енергије.[13][14]

Звијезде су најраспрострањенија небеска тијела у Свемиру. То су ужарена плиновита тијела слична Сунцу (сл.1 Архивирано 2004-10-12 на Wаyбацк Мацхине-у). Голим оком можемо видјети око 5000 звијезда а телескопом стотине милијарди. Удаљености међу звијездама су огромне и мјере се свјетлосним годинама (СГ). Свјетлосна година је пут дуг око 9,46 билиона километара што га пређе свјетлост за годину крећући се брзином од 299 792 458 м/с.Сунце је Земљи (сл.2 Архивирано 2005-10-30 на Wаyбацк Мацхине-у) најближа звијезда која се налази на удаљености од 149 600 000 км или 8,3 свјетлосних минута (см). Осим Сунца, најближа је Проксима Кентаура (Проxима Центаури или Алпха Центаури C, сл.3) која је удаљена око 4,3 СГ. Звијезде се међусобно разликују по величини, боји и сјају. Најсјајнија звијезда у сазвијежђу Орион је Бетелгез (Бетелгеузе или Алпха Орионис, сл.4),а Антарес (Алпха Сцорпии, сл.5[мртав линк]) у сазвијежђу §корпион.

На небу се виде звјездани скупови који нас доимају својим изгледом и зову се сазвијежђа или констелације. Има их 88, а најпознатија су: Велики и Мали Медвјед, Шкорпион, Стријелац и др. Међутим, звијезде се природно групишу у веће звјездане скупове познате као звјездана јата или кластери. Више таквих звјезданих јата чини галактику, а галактике опет творе галактичко јато или метагалактику унутар простора.

Наша галактика се зове Млијечни пут или једноставно Галактика, и спиралног је облика. Сунце се налази на самом рубу једног њеног рукавца, заједно са још неколико најближих звијезда. Најближе галактике нашој су Велики и Мали Магелланов облак који представљају њене природне пратиоце. Велики Магелланов облак (сл.6 Архивирано 2006-02-18 на Wаyбацк Мацхине-у) је удаљен 179 000, а Мали Магелланов облак (сл.7 Архивирано 2005-02-09 на Wаyбацк Мацхине-у) 210 000 СГ.

Поред поменутих небеских тијела и звјезданих система у Свемиру постоје и многи други занимљиви тајанствени објекти попут квазара у интергалактичком и маглица у интерстеларном простору који се крећу великим брзинама. Удаљености између самих галактика, метагалактика и квазара су много веће од међузвјезданих, и крећу се у границама од неколико стотина хиљада до преко милиона свјетлосних година. Те удаљености нису сталне и непрестано расту у току времена, што је узроковано феноменом познатим као ширење Свемира. То значи да Свемир није статичан него динамичан, тј.све се мијења и све се креће. Све у Свемиру плови и за све вриједе познати природни закони. Тежа небеска тијела увијек привлаче она лакша, а она лакша под утицајем силе гравитације ротирају око тих тежих. Ништа се у Свемиру не дешава случајно; све има свој узрок. Свемир је у суштини таман простор коме се не назире ни почетак ни крај; то је свод који има дубину. Он није ни празан простор (вакуум), јер је увијек испуњен енергијом, што свједочи обилато електромагнетско зрачење које пристиже до нас из далеких свемирских пространстава.

Дефиниција

Свемир је уобичајено дефинише као све што постоји, све што је икад постојало, и све што ће икад постојати.[15][16][17] Према нашем данашњем разумевању, Свемир се састоји од три конституента: простор-време, форми енергије, укључујући електромагнетну радијацију и материју, и физичких закона који их повезују. Свемир исто тако обухвата сав живот, сву историју, а неки филозофи и научници чак сугеришу да обухвата и идеје као што је математика.[18][19][20]

Појам Свемира

У првој половини XX вијека ријеч Свемир се употребљавала у смислу значења ријечи цијелог просторно-временског континуума у којем егзистирамо заједно са свом енергијом и материјом унутар њега. Покушаји да се схвати сам смисао Свемира с највеће тачке гледишта су направљени у космологији, науци која се развила из физике и астрономије. Током друге половине XX вијека развој опсервационе космологије, назване још и физикалном космологијом, је довео до подјеле у вези с значењем ријечи Свемир између опсервационих и теоретских космолога, гдје су претходни обично одбацили наду за опсервирањем цијелог просторно-временског континуума, док су каснији задржали ову наду покушавајући пронаћи најразумније спекулације за моделирање цијелог просторно-временског континуума, успркос екстремним потешкоћама у стварању слике било којег емпиријског ограничења у овим спекулацијама и ризику од свођења на ниво метафизике.

Термини познати Свемир, опсервабилни Свемир и видљиви Свемир се често користе при описивању дијела Свемира којег можемо видјети или пак опсервирати. Они који су увјерени у то да можемо опсервирати цијели континуум могу користити израз наш Свемир, односећи се дјелимично само на његов познати дио људским бићима.

Ширење и старост Свемира. Теорија Великог праска

Најважније откриће космологије, ширење Свемира, је проведено на основу опсервација црвеног помака и квантифицирано Хубблеовим законом. Ако посматрамо ово ширење унатраг, приступа се гравитационој сингуларности, прилично апстрактном математичком концепту, који може и не мора се подударати са стварношћу. Ово је прекретница теорије Великог праска, доминантног модела у космологији данас. Старост Свемира се процјењује на око 14 милијарди година, с непоузданошћу од 200 милиона година, према НАСА-ином пројекту званом Wилкинсонова Микровална Анизотропна Проба (WМАП). Ипак ово се темељи на претпоставкама за које важи основни модел кориштен за анализу података. Остале методе за процјењивање старости Свемира дају различите године старости.[1][2]

Фундаметални аспект Великог праска може се данас видјети у опсервацији која се заснива на чињеници да што су галактике даље од нас то брже од нас одмичу. Такођер се може уочити при космичком микровалном позадинском зрачењу које је много слабије зрачење од оног скорије насталог након Великог праска. Ово позадинско зрачење је значајно униформно у свим правцима, које су космолози покушавали објаснити почетним периодом брзе инфлације (ширења) уз Велики прасак.[21][22][23]

Питање се поставља шта је било пре Великог праска, како је то настало.

Ако је Миланковић израчунао да се Ледено доба понавља на сваких 36000 година, прича о повећању температуре због овог или оног разлога је под знаком питања (Глобално загревање) Прича о ширењу космоса је такође под знаком питања, шта ако се све Галаксије крећу у Космосу по неким путањама, неког елипсастог облика, онда отпада ширење Космоса. (Војислав Митрић)

Структура васионе

Свемир се грубо речено састоји од звезданих система (збир милиона звезда), празног простора, и међузвездане масе. Звездани системи су организовани у ��вездане популације, звездане асоцијације и звездана јата и суперјата.

Пример спиралне галаксије (Месје 51).

Галаксије су основни елементи васионе. За све васионске објекте типично је да су растојања између њих знатно већа од димензија самих објеката. У случају галаксија то изгледа отприлике овако: ако замислимо да је просечна галаксија величине новчића од једног динара (стварне димензије су им реда 1.018 km), средње растојање између галаксија износи око један метар. Међугалактички простор испуњен је практично само зрачењима чији су извор углавном звезде у галаксијама, као и одређеном количином веома разређеног међугалактичког гаса. Галаксије нису равномерно распоређене у простору. Оне се групишу у јата галаксија - системе који могу да садрже од неколико десетина до неколико хиљада чланова. Тек су оваква јата галаксија статистички равномерно распоређена у простору. Основне особине васионе јесу њена хомогеност и изотропност. Ако посматрамо разне области васионе увек исте велике запремине, у свакој од њих ћемо, у просеку наћи исти број галаксија. У томе се састоји хомогеност васионе. Ако пак из било које тачке у васиони вршимо посматрање у различитим правцима у сваком правцу ћемо, у просеку, срести исти број галаксија, у томе се састоји изортопност васионе. Другим речима у васиони не постоји ни једно место и ни један правац који би се по ма чему разликовао од осталих: свако се место равномерно може сматрати центром васионе или што је исто центар васионе не постоји. (?)

Нашем посматрању доступан је само одређени део васионе, тај део васионе називамо мета галаксија. Васиона за нас, дакле није бесконачна. За посматраче на земљи постоји дефинисан својеврсни хоризонт васионе који је од нас подједнако удаљен у свим правцима. Можемо се донекле слободно изразити и рећи да је васиона састављена од бесконачно много метагалаксија које се преклапају и у просеку не разликују једна од друге.

По данас усвојеној интерпретацији постојање ове границе васионе последица је њеног ширења, проучавањем спектра светлости са удаљених галаксија показало је да су у њима спектралне линије померене, ка већим таласним дужинама и то тим више што је галаксија удаљенија од нас. Ова појава је названа црвени помак, а најдоследније се може објаснити Доплеровим ефектом. На основу овога формулисан је Хаблов закон, који каже да је брзина којом се дата галаксија удаљава од нас сразмерна њеној тренутној удаљености. Два пута даља галаксија удаљава се два пута брже итд. Галаксија која се налази на хоризонту наше метагалаксије толико је далеко да се удаљава практично брзином светлости, па је њена светлост толико помакнута ка великим таласним дужинама односно малим учесталостима да се више не може осматрати. То је порекло хоризонта васионе.

Васиона која се шири је у одређеном тренутку своје прошлости то ширење морала и да почне и то из стања у којем је густина материје била изузетно велика. У почетном тренутку ове фазе ширења морао је да се одигра неки процес који је материји саопштио почетне нивое које и данас опажамо. Тај процес називамо Велики прасак. Једначине кретања говоре да се велика експлозија одиграла пре око 13 × 109 (13.000.000.000 година).

Још једна важна особина васионе јесте и њен елементарни састав. Огроман експериментални материјал сведочи да масу васионе чини око 70% водоника, око 29% хелијума и само око 1% свих осталих тежих елемената заједно. Напоменимо још да коначност брзине светлости и свих узајамних деловања има и следећу неизбежну последицу. Гледајући удаљене области васионе ми гледамо у њену прошлост.

Величина Свемира и опсервабилни Свемир

Постоји неспоразум у погледу чињенице да ли је Свемир коначан или бесконачан према просторној величини или запремини.[24] Ипак опсервабилни Свемир којег сачињавају све локације које имају утицаја на нас откако је Великом праску придружена брзина свјетлости је поуздано коначан. Руб космичког свјетлосног хоризонта је удаљеност од 13,7 милијарди свјетлосних година. Садашња удаљеност до руба опсервабилног Свемира је већа, откако се Свемир шири; а процјењује се на око 78 милијарди свјетлосних година. Ово би сачињавало садашњу запремину познатог Свемира, а која је једнака 1,9 × 1033 кубних свјетлосних година (под претпоставком да је овај регион савршено сферичан). Опсервабилни Свемир садржи око 7 × 1022 звијезда, организираних у око 1010 галактика, које саме творе галактичке кластере и суперкластере. Број галактика може бити чак и већи, што се заснива на Хубблеовом дубоком пољу опсервираним космичким телескопом Хуббле.

Ми живимо у центру Свемира којег опсервирамо, према привидној противрјечности Коперниковог закона који каже да је Свемир мање или више униформан и да нема примјетног центра. Ово је једноставно из разлога што се свјетлост не креће бесконачно брзо и што опсервирамо само прошлост. Што гледамо даље и даље, видимо ствари из све ближих временских епоха док се не приближимо граничном нултом времену модела Великог праска. А пошто се свјетлост креће истом брзином у свим правцима према нама, ми живимо у центру нашег опсервабилног Свемира.

Облик Свемира

Важно отворено питање у космологији је облик Свемира. Као прво, не зна се поуздано да ли је Свемир раван, односно да ли правила Еуклидове геометрије важе уопће. Данас многи космолози сматрају да је опсервабилни Свемир (привидно) раван, с локалним наборима гдје масивни објекти ремете просторно-временски континуум, као што је језеро (привидно) равно. Ово мишљење је добило на снази најновијим подацима WМАП-е, проматрајући "акустичне осцилације" при температурним колебањима космичког позадинског зрачења.

Као друго, не зна се поуздано ни да ли је многоструко повезан. Свемир нема просторну границу према стандардном моделу Великог праска, али ипак може бити просторно коначан. Ово се може схватити ако користимо дводимензионалну аналогију: сфера нема руба, али поред тога има коначну површину (). То је дводимензионална површина с константном кривином у трећој димензији. Тродимензионални еквивалент је неповезани "сферни простор" кога је открио Бернард Риман и који има коначну запремину (). Уз то су све три димензије константно закривљене у четвртој. (Друге могућности укључују сличну "елиптичну површину" и "цилиндричну површину", гдје су ,у конфликту с обичном геометријом, два краја цилиндра међусобно повезана, али без савијања цилиндра. Ови су такођер дводимензионални простори с коначним површинама, постоје и безбројне друге. Ипак, сфера има једину и можда естетичнију задовољавајућу особину да су све тачке на њој геометријски сличне.). Ако је Свемир заиста неповезан а просторно коначан, као што је описано, онда би путовање по "правој" линији у било ком правцу теоретски узроковало повратак у почетну тачку након путовања до удаљености еквивалентној "периферији" Свемира (што је немогуће према нашем садашњем схватању Свемира, док је његова величина много већа од величине опсервабилног Свемира).

Сртиктно говорећи, требали бисмо звијезде и галактике назвати "сликама" звијезда и галактика, док је могуће да је Свемир вишеструко повезан и довољно малехан ( и подесно, можда, комплексног облика) којег можемо видјети једанпут или неколико пута иза њега у разним и можда свим правцима. (Замислите кућу од огледала). Ако би то било тако, стварни број физикално удаљених звијезда и галактика би био мањи него што је данас прорачунато. Мада ни ова могућност није искључена, резултати најновијег истраживања космичког микровалног зрачења (КМЗ) чине је веома неизвјесном.

Судбина Свемира

Зависно од средње густоће материје и енергије у Свемиру, он ће се наставити ширити заувијек или ће се гравитационо успорити и евентуално сабити у "великом стиску". Уопће докази предвиђају да не само да нема довољно масе или енергије да узрокује поновно сажимање (реколапс), него се чини да се то ширење Свемира убрзава и да ће се ширити цијелу вјечност (в. убрзавајући Свемир или детаљније за коначну судбину Свемира).[25][26]

Мултиверзум

Постоји неколико шпекулација о томе да вишеструки свемири егзистирају на високом нивоу мултиверзума (познатог и као мегаверзум) и да је наш Свемир само један од њих. (Има галактика иза нашег опсервабилног Свемира, али то не значи да би могле бити дио неког другог свемира. Ако је наведени навод тачан, можда се наш Свемир шири до у бесконачност.). На примјер, материја која пада у црну рупу у нашем Свемиру би могла да се појави као "Велики прасак" у другом свемиру. Ипак, све овакве идеје

Повезано

Референце

  1. ↑ 1,0 1,1 Планцк цоллаборатион (2014). „Планцк 2013 ресултс. XVI. Цосмологицал параметерс”. Астрономy & Астропхyсицс. арXив:1303.5076. Бибцоде 2014A&A...571A..16P. ДОИ:10.1051/0004-6361/201321591. ИССН 0004-6361. 
  2. ↑ 2,0 2,1 „Планцк ревеалс ан алмост перфецт универсе”. Планцк. ЕСА. 2013-03-21. Приступљено 2013-03-21. 
  3. ↑ Итзхак Барс; Јохн Тернинг (2009). Еxтра Дименсионс ин Спаце анд Тиме. Спрингер. стр. 27фф. ИСБН 978-0-387-77637-8. Приступљено 2011-05-01. 
  4. ↑ Паул Давиес (2006). Тхе Голдилоцкс Енигма. Фирст Маринер Боокс. стр. 43фф. ИСБН 978-0-618-59226-5. Приступљено 2013-07-01. 
  5. ↑ НАСА/WМАП Сциенце Теам (24 Јануарy 2014). „Универсе 101: Wхат ис тхе Универсе Маде Оф?”. НАСА. Приступљено 2015-02-17. 
  6. ↑ Фиxсен, D. Ј. (2009). „Тхе Температуре оф тхе Цосмиц Мицроwаве Бацкгроунд”. Тхе Астропхyсицал Јоурнал 707 (2): 916–920. арXив:0911.1955. Бибцоде 2009ApJ...707..916F. ДОИ:10.1088/0004-637X/707/2/916. 
  7. ↑ Сеан Царролл, Пх.D., Цал Тецх, 2007, Тхе Теацхинг Цомпанy, Дарк Маттер, Дарк Енергy: Тхе Дарк Сиде оф тхе Универсе, Гуидебоок Парт 1 пагес 1 анд 3, Аццессед Оцт. 7, 2013, "...онлy 5% оф тхе Универсе ис маде оф ординарy маттер, wитх 25 перцент беинг соме кинд оф унсеен дарк маттер анд а фулл 70% беинг а смоотхлy дистрибутед дарк енергy..."
  8. ↑ НАСА/WМАП Сциенце Теам (24 Јануарy 2014). „Универсе 101: Wилл тхе Универсе еxпанд форевер?”. НАСА. Приступљено 16 Април 2015. 
  9. ↑ Универсе. 2010. 
  10. ↑ „Универсе”. Дицтионарy.цом. Приступљено 2012-09-21. 
  11. ↑ „Универсе”. Мерриам-Wебстер Дицтионарy. Приступљено 2012-09-21. 
  12. ↑ Зеилик, Мицхаел; Грегорy, Степхен А. (1998). Интродуцторy Астрономy & Астропхyсицс (4тх изд.). Саундерс Цоллеге Публисхинг. ИСБН 0030062284. »"Тхе тоталитy оф алл спаце анд тиме; алл тхат ис, хас беен, анд wилл бе."« 
  13. ↑ Тхе Америцан Херитаге Дицтионарy оф тхе Енглисх Лангуаге (4тх изд.). Хоугхтон Миффлин Харцоурт Публисхинг Цомпанy. 2010. 
  14. ↑ Цамбридге Адванцед Леарнер'с Дицтионарy. 
  15. ↑ Паул Цопан; Wиллиам Лане Цраиг (2004). Цреатион Оут оф Нотхинг: А Библицал, Пхилосопхицал, анд Сциентифиц Еxплоратион. Бакер Ацадемиц. стр. 220. ИСБН 9780801027338. 
  16. ↑ Алеxандер Болонкин (Новембер 2011). Универсе, Хуман Имморталитy анд Футуре Хуман Евалуатион. Елсевиер. стр. 3–. ИСБН 978-0-12-415801-6. 
  17. ↑ Дуцо А. Сцхреудер (3 Децембер 2014). Висион анд Висуал Перцептион. Арцхwаy Публисхинг. стр. 135–. ИСБН 978-1-4808-1294-9. 
  18. ↑ Тегмарк, Маx. „Тхе Матхематицал Универсе”. Фоундатионс оф Пхyсицс 38 (2): 101–150. арXив:0704.0646. Бибцоде 2008FoPh...38..101T. ДОИ:10.1007/s10701-007-9186-9.  а схорт версион оф wхицх ис аваилабле ат Схут уп анд цалцулате. (ин референце то Давид Мермин'с фамоус qуоте "схут уп анд цалцулате" [1] Архивирано 2016-05-15 на Португуесе Wеб Арцхиве-у
  19. ↑ Јим Холт (2012). Wхy Доес тхе Wорлд Еxист?. Ливеригхт Публисхинг. стр. 308. 
  20. ↑ Тимотхy Феррис (1997). Тхе Wхоле Схебанг: А Стате-оф-тхе-Универсе(с) Репорт. Симон & Сцхустер. стр. 400. 
  21. ↑ Јосепх Силк (2009). Хоризонс оф Цосмологy. Темплетон Пресср. стр. 208. 
  22. ↑ Симон Сингх (2005). Биг Банг: Тхе Оригин оф тхе Универсе. Харпер Перенниал. стр. 560. 
  23. ↑ C. Сиварам (1986). „Еволутион оф тхе Универсе тхроугх тхе Планцк епоцх”. Астропхyсицс & Спаце Сциенце 125: 189. Бибцоде 1986Ap&SS.125..189S. ДОИ:10.1007/BF00643984. 
  24. ↑ Бриан Греене (2011). Тхе Хидден Реалитy. Алфред А. Кнопф. 
  25. ↑ Хаwкинг, Степхен (1988). А Бриеф Хисторy оф Тиме. Бантам Боокс. стр. 125. ИСБН 0-553-05340-X. 
  26. ↑ „Тхе Нобел Призе ин Пхyсицс 2011”. Приступљено 16 Април 2015. 
  27. ↑ „Антиматтер”. Партицле Пхyсицс анд Астрономy Ресеарцх Цоунцил. Оцтобер 28, 2003. Архивирано из оригинала на датум 2004-03-07. Приступљено 2006-08-10. 

Литература

  • Бартел, Леендерт ван дер Wаерден (1987). „Тхе Хелиоцентриц Сyстем ин Греек, Персиан анд Хинду Астрономy”. Анналс оф тхе Неw Yорк Ацадемy оф Сциенцес 500 (1): 525–545. Бибцоде 1987NYASA.500..525V. ДОИ:10.1111/j.1749-6632.1987.tb37224.x. 
  • Ландау; Лев; Лифсхитз; Е.M. (1975). Тхе Цлассицал Тхеорy оф Фиелдс (Цоурсе оф Тхеоретицал Пхyсицс). 2 (ревисед 4тх Енглисх изд.). Неw Yорк: Пергамон Пресс. стр. 358–397. ИСБН 978-0-08-018176-9. 
  • Лидделл, Х. Г.; Сцотт, Р. (1968). А Греек-Енглисх Леxицон. Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 0-19-864214-8. 
  • Миснер; C.W.; Тхорне; Кип; Wхеелер; Ј.А. (1973). Гравитатион. Сан Францисцо: W. Х. Фрееман. стр. 703–816. ИСБН 978-0-7167-0344-0. 
  • Риндлер, W. (1977). Ессентиал Релативитy: Специал, Генерал, анд Цосмологицал. Неw Yорк: Спрингер Верлаг. стр. 193–244. ИСБН 0-387-10090-3. 
  • Wеинберг, С. (1993). Тхе Фирст Тхрее Минутес: А Модерн Виеw оф тхе Оригин оф тхе Универсе (2нд упдатед изд.). Неw Yорк: Басиц Боокс. ИСБН 978-0-465-02437-7. ОЦЛЦ 28746057.  Фор лаy реадерс.
  • Нуссбаумер, Харрy; Биери, Лyдиа; Сандаге, Аллан (2009). Дисцоверинг тхе Еxпандинг Универсе. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-51484-2. 
  • Давид Деутсцх: Дие Пхyсик дер Wелтеркеннтнис. Ауф дем Wеге зум универселлен Верстехен. Биркхäусер, Берлин 1996. ИСБН 3-7643-5385-6
  • Ј. Рицхард Готт III у. а.: А Мап оф тхе Универсе. Ин: Астропхyсицал Јоурнал. Цхицаго 624.2005, 463. ИССН 0004-637X
  • Степхен Хаwкинг: Еине курзе Гесцхицхте дер Зеит. ророро. Роwохлт, Реинбек 1991. ИСБН 3-499-60555-4
  • Степхен Хаwкинг: Дас Универсум ин дер Нусссцхале. Дтв, Мüнцхен 2003. ИСБН 3-423-33090-2
  • Луцy унд Степхен Хаwкинг: Дер гехеиме Сцхлüссел зум Универсум. Киндербуцх. цбј, Мüнцхен 2007. ИСБН 3-570-13284-6
  • Лиса Рандалл: Верборгене Универсен – Еине Реисе ин ден еxтрадименсионален Раум. С. Фисцхер, Франкфурт 2006 (3. Ауфл.). ИСБН 3-10-062805-5
  • Стевен Wеинберг: Дие ерстен дреи Минутен. Пипер, Мüнцхен 1977. ИСБН 3-492-22478-4
  • Стевен Wеинберг: Дер Траум вон дер Еинхеит дес Универсумс. Бертелсманн Мüнцхен 1993. ИСБН 3-570-02128-9
  • Цхарлес Х. Линеwеавер, Тамара M. Давис: Дер Уркналл – Мyтхос унд Wахрхеит. Ин: Спектрум дер Wиссенсцхафт. Хеиделберг 2005, 5 (Маи), С. 38–47. ИССН 0170-2971
  • Бриан Греене: Дер Стофф, аус дем дер Космос ист. Алфред А. Кнопф, Неw Yорк 2004. ИСБН 3-88680-738-X
  • Харрy Нуссбаумер: Дас Wелтбилд дер Астрономие. вдф Хоцхсцхулверлаг, Зüрицх 2007 (2. Ауфл.). ИСБН 3-7281-3106-7
  • Рüдигер Ваас: Туннел дурцх Раум унд Зеит. Францкх-Космос, Стуттгарт 2006 (2. Ауфл.). ИСБН 3-440-09360-3
  • Бриан Маy, Патрицк Мооре, Цхрис Линтотт: Банг! А Цомплете Хисторy оф тхе Универсе. Царлтон Боокс, Лондон 2006. ИСБН 1-84442-552-5
  • Алеxандер Виленкин: Космисцхе Доппелгäнгер, Wие ес зум Уркналл кам – Wие унзäхлиге Универсен ентстехен. Спрингер, Хеиделберг 2007. ИСБН 3-540-73917-3
  • УНИВЕРСУМ ФÜР АЛЛЕ. Јоацхим Wамбсганß Спрингер-Верлаг Берлин Хеиделберг 2013 ИСБН 978-3-8274-3053-3

Вањске везе

Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Svemir&oldid=42104985”