Индија

भारत गणराज्य Бхāрат Ганарāјyа Република Индија
Застава Грб
Гесло: Сатyамēва Јаyатē (Санскрт, "само истина побјеђује")
Химна: "Јана Гана Мана"
Главни град	Неw Делхи
Службени језици	хинди, енглески и 21 национални језик
Леадерс
Утемељење	Од Уједињеног краљевства 15. 8. 1947.
Површина
• Воде (%)	9,5
Становништво
• Попис из 2005	1.425,264.389 (2.)
• Густоћа	329 /км2
Валута	индијска рупија
Временска зона	+5.30
Позивни број	+91
ИСО 3166 код	[[ИСО 3166-2:Шаблон:ИСО 3166 код|Шаблон:ИСО 3166 код]]
Веб-домена	.ин

Индија или званично Република Индија (хинди: भारत गणराज्य, трансл. Бхāрат Гаṇарāјyа; видети имена на другим званичним језицима Индије) је држава у јужној Азији^[1]. Седма је држава на свету по површини своје територије, прва по броју становника. На југу излази на Индијски океан, на западу на Арапско море, а на Бенгалски залив излази на истоку. Укупна дужина њених обала износи 7517 км. Са Пакистаном се граничи на западу, на северу са Кином, Непалом и Бутаном, а на истоку са Бангладешом и Мјанмаром. У близини Индије, као острва у Индијском океану, налазе се Шри Ланка и Малдиви.

Индијски потконтинент, као дом Цивилизације долине Инда и област историјских трговачких путева и пространих царстава, је током великог дела своје дуге историје био познат по свом привредном и културном богатству. Четири значајне религије — хиндуизам, будизам, ђаинизам и сикизам — су настале у Индији, док су зороастризам, јудаизам, хришћанство и ислам стигли у првом миленијуму нове ере и значајно обликовали разнолику културу ове области. Британска источноиндијска компанија је од раног 18. века постепено преузимала власт у Индији, да би средином 19. века Индија постала колонија Уједињеног Краљевства. Након борбе за независност коју је обележио распрострањени ненасилни отпор, Индија је постала независна држава 1947.

Индија је република са парламентарним системом демократије и састоји се од 28 држава и 7 савезних територија. Привреда Индије је по номиналној вредности БДП једанаеста по величини на свету и четврта највећа по паритету куповне моћи. Индија је трећа на свету по бројности активне војске. Економске реформе које се спроводе од 1991. су омогућиле привреди ове земље статус једне од најбрже растућих привреда на свету. Ипак, Индија и даље има проблема са сиромаштвом, неписменошћу, корупцијом, болестима и неухрањеношћу становништва. Индија поседује нуклеарно оружје и десета је земља на свету по улагањима у одбрану. Поред тога што је религијски плуралистичка, вишејезична и мултиетничка држава, Индија је дом разноврсног дивљег света у својим бројним заштићеним стаништима.

Име Индија потјече од Синдху, локалног имена за ријеку Инд. Занимљиво је да Веде немају никакву посебно име за Индију. Разне су политичке странке предлагале за Индију различита имена, међу којима су били Хиндустан, Хинду Расхтра и Бхаратх. Име Бхарат потјече од два хиндуска краља по имену Бхарата. »Бха« на санскрту значи знање или свјетлост, а »рат« је глагол »радити«, па је »бхарат« онај који тражи знање. Индија је била позната и као Хиндустан (земља Хиндуса), али то се име избјегавало након неовисности 1947., јер је индијски народ одлучио да ће Индија бити секуларна држава. Око 75% становника је индоаријског поријекла, 23% чине Дравиди који настањују јужну Индију. У Индији постоји много религија 80% чине хиндуисти, 13,4% муслимани, 2,4% кршћани, 2% сики, 0,7% будисти.

Главни чланак: Географија Индије

Индија се граничи са Пакистаном на западу, на северу са Непалом, Кином и Бутаном и са Бангладешом и Мјанмаром на истоку. Она је седма по површини земља на свету.

Индијске обале, дуге преко 7000 километара, запљускују Арапско море и Бенгалски залив, што су делови Индијског океана. Јужни део Индије представља, по облику троугласта, висораван Декан. На северу су широке равнице сливова река Ганг и Брамапутра. Даље ка северу су планине Хималаји. Услед огромне површине, Индија има разноврстан биљни и животињски свет, различите климатске услове и географске терене.

Индија заузима највећи део Индијског потконтинента, који лежи на Индијској тектонској плочи, и део Индо-аустралијске плоче.^[2] Геолошки процес који је обликовао данашњу Индију је почео пре око 75 милиона година, када се Индијска плоча, тада део јужног суперконтитента Гондване, почела кретати на североисток због ширења морског дна на њеном југозападу и касније на југу и југоистоку.^[2] Истовремено, велика тетиска океанска кора на северу је почела да се подвлачи под Евроазијску плочу.^[2] Ови дуални процеси, вођени конвекцијом у Земљином мантлу су створили Индијски океан и изазвали да индијска континентална кора подигне Евроазију и издигне Хималаје.^[2] Одмах јужно од новонастајућих Хималаја, кретање кора је створило велико корито, које је брзо испуњено рекама ношеним седиментима^[3] и сада чини Индо-гангску низију.^[4] Одвојена од низије древним венцем Аравали лежи пустиња Тар.^[5]

Првобитна Индијска плоча је преживела као Индијско полуострво, најстарији и геолошки најстабилније део Индије, Онда се простире на север све до венаца Саптура и Виндја у цетралној Индији. Ови паралелни венци се простиру од Арапског мора у Гуџарату на западу до угљем богате висоравни Чота Нагпур у Џарканду на исток.^[6] На југу, престало полуострвоско копно, висораван Декан, је окружена са запада и истока планиским венцима Западним и Источним Гатима;^[7] висораван се састоји од најстарјих стеновитих формација Индије, од којих су неки старио више од милијарду година.

Реке у Индији су: Ганг, Коси, Гандак, Гумти, Џама, Кен, Дасан, Бетва, Синд, Чамбал, Каувери, Понојар, Пенер, Вајнганга, Тунгабхадра (уливају се у Индијски океан)

Клима у Индији је суптропска, тропска и екваторска. Просечне температуре су у јануару 13 °Ц у Делхију и 25 степени у Ченаји. А просечне температуре у јулу су 31 степен у Делхију и Ченају.

Индска се цивилизација развила из старијих неолитских култура, као и под утјецајем сумерске цивилизације, с којом је трговала. Прва култура Индије развила се у долини ријеке Инд средином 3. тисућљећа пр.Кр. Културе Инда су градиле градове од опеке. Ти су градови имали канализацијски сустав и широке улице. Највећи градови су били Харапа и Мохењо Даро. У Индију су се око 1400. пне. доселили индоеуропски аријевци и уништили индске градове. Међу Индом и Гангесом основали су више држава. Главни повијесни извор за то доба со Веде, збирка четири књиге, и зато Индију од 1400. до 550. пне. зовемо "ведска Индија". Кад су настале државе, народ је из полуномадства прешао на пољопривреду, а друштво се раслојило на четири касте.

На сјеверу је од тих држава велики допринос индијској културној баштини дала Мауријска династија чији је чланом био Ашока Велики. Од године 180. пне., биљежи се серија инвазија из Централне Азије. То је довело до стварања Кушанског царства као и цијелог низа Индо-грчких, индо-скитских и индо-партских краљевина на сјеверу индијског субконтинента. Од 3. вијекан.е., династија Гупта је владала у периоду који се често назива "Златним добом" Индије.

На југу је, пак, владао цијели низ династија као Цхалукyе, Цхере, Цхоле, Кадамбе, Паллаве и Пандиyе.

Наука, умјетност, књижевност, математика, астрономија, инжењерство, религија и филозофија су цвале под покровитељством тих кралева. Након исламских инвазија из Централне Азије и Перзије на почетку другог миленијума, већи дио сјеверне и централне Индије је дошао под власт Делхијског султаната, а након тога Мугхалске династије, која је поступно проширила своју власт над већи дио субконтинента. Успркос томе, неколико домородачких држава је наставило постојати, посебно на релативно заштићеном југу. Једна од познатијих је била Вијаyанагара Царство.

Средином другог миленијума, неколико европских држава, укључујући Португал, Холандију, Француску и Британију, које су испочетка биле заинтересиране само за трговину, искористиле су расцјепканост подручја и размирице међу краљевствима како би успоставиле своје колоније. Након што је године 1857. пропао устанак против Британске Источноиндијске компаније, у индијским књигама познат као Први рат за индијску независност, већи дио Индије је дошао под директну администрацију Британског империја.

Почетком 20. вијека, се водила дуготрајна, али и ненасилна борба за независност од стране покрета вођеног Матхатмом Гандхијем, који се често назива Оцем нације. Његови напори су коначно уродили плодом те је Индија 1947. године добила независност, а године 1950. се прогласила републиком.

Но, Гандхи није успио у заустављавању вјерских сукоба између хиндуса и муслимана, који су довели до подјеле субконтинента на двије државе - Индију и претежно муслимански Пакистан. Гранични спор око Кашмира и други проблеми су разлогом за сталну напетост између двије земље, која је у три наврата преасла у отворени рат - 1947-48, 1965 и 1971 године. Индија је такођер 1962. водила краћи гранични рат с Кином. То је било разлогом да Индија 1970-их започне са радом на властитом нуклеарном оружју.

Због своје етничке и вјерске шароликости, као и огромних социјалних разлога, Индију ендемски погађа политичка нестабилност, штрајкови, демонстрације, нереди и тероризам. Но, успркос тога, Индија је успјела очувати демократски систем, а посљедњих година је подузет и цијели низ далекосежних економских и других реформи којима је циљ искористити огромне људске потенцијале у сврху постизања статуса свјетске економске, политичке и војне силе.

Верује се да су анатомски модерни људи стигли у јужну Азију пре 73–55.000 година,^[8] иако су најстарији аутентични људски остаци датирани у период од пре 30.000 година.^[9] Најстарији докази људске активности у Индији, цртежи на стенама из каменог доба из скоро истих временских периода је пронађена у многим деловима Индијског потконтитента, а међу њима су је и археолошки локалитет Бимбетка у Мадја Прадешу.^[10] Око 7.000. п. н. е. прва позната неолитска насеља се појављују на потконтитенту у Мергарху и другим локалитетима у западном Пакистану.^[11] Она су се постепено развиле у цивилизације долине Инда,^[12] прву урбану културу у јужној Азији;^[13] Култура је цветала у периоду од 2500–1900. п. н. е. у Пакистану и западној Индији.^[14] Културе Инда су градиле градове од опеке са канализационом мрежом и широким улицама. Највећи градови су били Харапа, Мохењо Даро, Долавира и Калибанган. Цивилизација се бавила на занатство и раширену трговину.^[13]

Током периода од 2000-500. п. н. е. у погледу културе многи обласи потконтинента су прелазили од бакарног ка гвозденом добу.^[15] Веде, најстарији свети текстови хиндуизма,^[16] су написане у овом периоду,^[17] а историчари сматрају да припадају ведским културама у Панџабу и горњој Ганској низији.^[15] Већина историчара сматра да овај период обухвата неколико таласа Индоаријевских сеоба на потконтитнет са северозапада, из централне Азије.^[18][16][19] Индоаријевци су уништили индске градове и преузела доминацију. Главни историјски извор за то доба су Веде, збирка четири књиге, и зато Индију од 1400. до 550. п. н. е. зовемо „ведска Индија“. Хиндуизам се развија из ведске културе. Мале племенске јединице између Инда и Ганга су постепено прерасле у монархије.^[20] Кад су настале државе, народ је из полуномадства прешао на пољопривреду, а друштво се раслојило на четири касте. Кастински систем је створио хијерархију брамана (свештеника), ратника и слободних сељака, али није обухватио домородачко становништво које је сматрано нечистима,^[21] На Декану археолошки докази из овог периода наговетавају постојање система владавине више родова.^[15] У јужној Индији, напредак ка седелачком начину живота наговештава велики број мегалитских споменика датираних у овај период,^[22] као и оближњи трагови пољопривреде, резервоара за наводњавање и традиције занатства.^[22]

У првом миленијуму постојало је мноштво краљевина у Индији. У касном ведском периоду, око 5. века пре нове ере, мале државе Гангске низије и северозападних региона су се консолидовале у 16 ​​великих олигархија и монархија које су познате као махаџанападе.^[23][24] Све већа урбанизација, верске реформе и ортодоксије из овог периода су створиле и хетеродоксне верске покрете, од којих су два постала засебне религије. Будизам, заснован на учењима Готаме Буде, је привукао следбенике из свих друштвених слојева осим класе; праћење Будиног живора је било од кључне важности на почецима забележене историје у Индији.^[25][26][27] Ђаинизам је добио на значају за живота Махавире, свог најзначајнијег исповедника.^[28] У добу све већег богаћења градова, обе религије су наглашавале одрицање као идеал,^[29] и обе су успоставиле дуготрајне традиције монаштва. На сјеверу је од тих држава велики допринос индијској културној баштини дала Мауријска династија До 3. века пре нове ере, краљевство Магаде је анектирало или смањило друге државе и основало Маурја царство.^[23] Некада се мислило да је ово царство контролисало већи деп потконтинента осим крајњег југа, али сада се мисли да су његови основни региони били одвојени великим аутономним областима.^[30][31] Маурјански краљеви су познати по изградњу свог краљевства и управљвању јавним животом, као и по Ашокином одбацивању милитаризма и упорним заступањем будистичке Дарме.^[32][33]

Сангамска књижевност на тамилском језику открива да су, између 200. п. н. е. и 200. н. е., јужним делом потконтинтента владале династије Чалукја, Чера, Чола, Кадамба и Пандја, које се интезивно трговале са Римским царством и западном и југоисточном Азијом.^[34][35] Од године 180. п. н. е., биљежи се серија инвазија из Централне Азије. То је довело до стварања Кушанског краљевства, као и целог низа Индо-грчких, индо-скитских и индо-партских краљевина на северу Индијског потконтинента. Од 3. века династија Гупта је владала у периоду који се често назива Златним добом Индије. До 4. и 5. века, Гупта царство у Гангској низији је развило сложени систем управе и опорезивања који је постао модел за каснија индијска краљевства.^[36][37] У северној Индији хиндуизам је учврстио патријархатску контролу над породицом, што је довело до све већег потчињавања жена.^[38][23] За време Гупти, обновљени хиндуизам се заснивао на више на посвећености него на ритуалима. Обнова се огледала у процвату вајарства и архитектуре, које су покровитеље нашле међу градском елитом.^[37] Класична санкристска књижевност је такође цветала, а индијска наука, индијска астрономија, индијска медицина и математика су такође начиниле значајне напретке.^[37]

Рани средњовковни период историје Индије, од 600. до 1200, су обележила регионална краљевства и културне разноликости.^[39] Када је цар Харша, који је владао велики делом Инго-гангске низије од 606. до 647, покушао да прошири своју државу на југ, поразио га чалукшки владар Декана.^[40] Када је његов наследник покушао да се прошири према истоку, поразио га је палашки краљ Бенгала.^[40] Када су Чалаукје покушале да се прошири на југ, поразиле су их Палаве, које су заузврат биле супорстављене Пандјама и Чолама још јужније.^[40] Ниједан владар из овог периода није био у стању да створи царство и чврсто контролише много територије изван свог матичног региона.^[39] Током овог периода пастирски народи који су протерани са свог земљишта да би се отворио пут растућој земљорадничкој економији, су се придодати кастинском систему, као нова нетрадиционалне владајућа класа.^[41] Кастински системи су од тада почели да показују регионалне разлике.^[41]

У 6. и 7. веку, први химне о посвећености су настале на тамилском језику.^[42] Оне су опонашане широм Индије и довеле су до како до препорода хиндуизма, тако и до развој свих модерних језика потконтинента.^[42] Индијско племство, велико и мало, и храмови чији су они били покровитељи, привлачили су у великом броју становништво у главне градове, који су постали и економски центри.^[43] Градови са храмовима разних величина су почели да се појављују свуда, па је Индија доживела још једну урбанизацију.^[43] До 8. и 9. века, њени ефекти су осетили у југоисточној Азији, како су се култура јужне Индије и њени политички системи извозили у земље које су постале делови данашњих држава Мјанмар, Тајланд, Лаос, Камбоџа, Вијетнам, Филипини, Малезија и Индонезија.^[44] Индијски трговци, научници, и понекад војске су били укључене у овај пренос. Житељи југоистоне Азије су преузели иницијативу, а многи су долазили у Индију ради образовања и преводили су будистичке и хиндуистичке текстове на своје језике.^[44]

Након 10. века муслимански номандски кланови централне Азије, који су се ослањали на брзу коњицу и организовање огромних војски уједињени по етничкој припадности и вероисповести, су у више наврата прегазили северозападне равнице јужне Азије, што је довело на крају до успостављања исламског Делхијског султаната 1206.^[45] Султанат је владао већим делом северне Индије, и да више пута је покушао да се прошири на југ. Иако је у почетлу био непријатељски настројен према индијској елити, султанат у великој мери оставио огромном немуслиманском становништва да практикује сопствене законе и обичаје.^[46][47] Захваљујући узастопним одбијањима монголских пљачкаша у 13. веку, султанат је спасао Индију од разарања какву су доживела западна и средња Азија, због чега су уследиле вишевековне миграције одбеглих војника, учених људи, мистика, трговаца, уметника и занатлија из тих региона на Индијски потконтинент, чиме је на северу створена синкретичка исламско-индијска култура.^[48][49] Напади Делхијског султаната и слабљење регионалних краљевстава јужне Индије утрли су пут за аутохтоно Виџајанагара царство.^[50] Пошто је прихватило јаку шиваистичку традицију и створило јаку војску, царство је загосподраило великим делом полуострвске Индије и утицало је на индијско друштво дуго након тога.^[50]

Почетком 16. века северна Индија, пошто је углавном била под муслиманским владарима,^[51] је поново пала због супериорне покретљивости и ватрене моћи нове генерације ратника из централне Азије.^[52] Новонастало Могулско царство није искоренило локалне друштва којима је овладало, већ је балансирало и умирило их преко нове административне праксе^[53][54] и разнолике владајуће елите^[55]. То је довело до систематизованије, централизованије и униформније владавине.^[56] Избегавањем племенских веза и исламског идентитета, посебно за време Ахбара Великог, Могули су ујединили своје далеке поседе кроз оданост (изражена кроз персијанизовану културу) цару који је имао скоро божански статус.^[55] Економска политика могулске државе, која је највише приходе убирала од пољопривреде^[57] и наложила да се порези плаћају у добро регулисаном сребрном новцу^[58], подстицала је сељаке и занатлије да уђу на већа тржишта.^[56] Релативни мир које је царство одржавало током већег дела 17. века је био фактор у економској експанзији Индије,^[56] која је за последицу имало веће покровитељство за сликарство, књижевне форме и архитектуру.^[59] Нове кохерентне социјалне групе у северној и западној Индији, као што су Марате, Раџпути и Сики, су добили војне и државничке амбиције током могулске владавине, које, кроз сарадњу или у кризама, давало им како признање тако и војно искуство.^[60] Ширење трговине током могулско владавине довело је до појаве нове индијске трговачке и политичке елите дуж обале јужне и источне Индије.^[60] Како се царство распадало, многи међу овим елитама су могли да траже и контролишу своје послове.^[61]

Средином другог миленијума, неколико европских држава, укључујући Португалију, Низоземску републику, Француску и Велику Британију, које су испочетка биле заинтересоване само за трговину, искористиле су расцепканост подручја и размирице међу краљевствима како би успоставиле своје колоније. До почетка 18. века, када је линија између трговачке и политичке доминације избледела, велики број европских трговачких компанија, укључујући и енглеску Источноиндијску компанију, је оснивао приобалне испоставе.^[62][63] Контрола Источноиндијске компаније над морима, већа средства и напреднија војна обука и технологија су довеле до раста њене војне моћи и да буде привлачна делу индијске елите; оба ова фактора су била од пресудног значаја у омогућавању компанији да стекне контролу над регионом Бенгала до 1765. и засени остале европске компаније.^{[64][62][65][66]} Њен даљи приступ богатствима Бенгала и потоње повећање снаге и величина њене војске јој је омогућило да анектира или потчини највећи део Индије до 1820их.^[67] Индија од тада више није извозила готове производе као што је дуго чинила, већ је уместо тога снабдевала сировинама Британску империју, и многи историчари сматрају ово почетком колонијалног периода Индије.^[62] До тог времена, како је економска моћ Источноиндијске компаније озбиљно умањена одлукама британског парламента и она сама фактички претворена у продужену руку британске администрације, Компанија је почела да свесније улази у неекономске области, као што су образовање, социјалне реформе и култура.^[68]

Историчари сматрају да је модерно доба Индије почело између 1848. и 1885. Именовање лорда Далхузија за генералног гувернера Источноиндијске компаније је у основи поставило сцену за промене есенцијалне за модерну државу. У ово је спадало учвршћивање и демаркације суверенитета, надзор становништва и образовање његових становника. Технолошке промене, а међу њима железница, канали и телеграф, су уведени недуго по њиховом увођењу у Европи.^{[69][70][71][72]} Међутим, незадовољство Копанијом је такође расло у ово време, што је 1857. довело до Индијске побуне. Подстакнута разним озлојеђеностима и схватањима, међу којима су нападне друштвене реформе у британском стилу, тешки порези на земљиште, и третманом неких богатих земљопоседника и принчева, побуна је захватила многе регионе северне и централне Индије и уздрмала темеље Компаније.^[73][74] Мада је побуна угушена 1858, она је довела до укидања Источноиндијске компаније и директне управе над Индијом од стране британске владе. Како су увели унитарну државу и постепено и ограничено парламентарни систем у британском стилу, нови владари су такође заштитили причеве и племство као феудалну заштиту од будућих немира.^[75][76] Велика Британија је прогласила Индијско царство 1877, под својим монархом као сувереном. Француска и Португалија су задржале своје мање колонијалне испоставе. У следећим деценијама јавни живот се појавио свуда широм Индије, што је на крау довело до оснивања Индијског националног конгреса 1885.^{[77][78][79][80]}

Налет технологије и комерцијализација пољопривреде у другој половини 19. века су били обележени економским назадовањем; много малих фармера је постало зависно од прохтева далеких тржишта.^[81] Такође се десио пораст броја глади великих размера,^[82] и, упркос ризицима развоја инфраструктуре који су сносили индијски порески обвезници, мало радних места у индустрији је отворено за Индијце.^[83] Било је и позитивних ефеката: комерцијално узгајање прехрамбених биљака, нарочито у тек каналисаном Пенџабу, је довело до повећања производње хране за унутрашњу потрошњу.^[84] Железничка мрежа је обезбедио испомоћ при великој глади,^[85] пошто је смањило трошкове преношења,^[85] и помогла индустрији у индијском власништву у њеном повоју.^[84] После Првог светског рата, у ком је служило неколико милиона Индијаца, ^[86] почео је нови период. Он је био обележен британским реформама, али и репресивним законодавством, појачаним захтевима за индијске самоуправе, и почетком ненасиланног покрета несарадње, чији је Махатма Ганди постао вођа и трајни симбол^[87], па се често назива Оцем нације. Током 1930-их година Британци су дозволили спору законодавну реформу, а Индијски национални конгрес је односио победе на потоњим изборима.^[88] Следећа деценија је била оптерећена кризама: индијским учешћем у Другом светском рату, коначним притиском Конгреса за несарадњу и порастом муслиманског национализма. Све ово је крунисано добијањем независности 1947, али је ублажено поделом Индије у две државе: Индију и Пакистан.^[89]

Од виталне важности за индијски сопствену слику као независне државе је био њен устав, усвојен 1950. који је дефинисао државу као секуларну и демократску републику.^[90]. У следећих 60 година Индија има мешовити низ успеха и неуспеха.^[91] После 1947, Индија је спроводила социјалистичку планску привреду. Била је један од оснивача Покрета несврстаних и Уједињених нација. Међутим, Ганди није успео да заустави верски сукоби између хиндуса и муслимана. Гранични спор око Кашмира и други проблеми су разлогом за сталну напетост између две земље, која је у три наврата прерасла у отворени рат - 1947-48, 1965. и 1971. године. Она такође водили рат да освоји Гоа, португалску луку и град који није био део Индије до 1961. Индија је такође 1962. водила краћи неуспешни погранични рат са Кином. То је било разлог да Индија 1970-их започне са радом на властитом нуклеарном оружју. Индија је извршила нуклеарне пробе 1974. и 1998.

Због своје етничке и верске шароликости, као и огромних социјалних разлога, Индију ендемски погађа политичка нестабилност, штрајкови, демонстрације, нереди и тероризам. Упркос томе Индија је успела да очува демократски систем са грађанским слободама и углавном независном штампом, а последњих година је предузела и низ далекосежних економских и других реформи којима је циљ искористити огромне људске потенцијале у сврху постизања статуса светске економске, политичке и војне силе. Економска либерализација, која је почела 1990ух, је створила урбану средњу класу и преобразила Индију у једну од најбрже растућих економија у свету и повећала њен геополитички утицај. Међутим, Индију дуго мучи наизглед нерешиво сиромаштво, како и на селу и тако и у градовима^[91], верско насиље и насиље због кастинског наслеђа^[92], побуна маоистичких наксалита^[93], сепаратизам у Џаму и Кашмиру и северној Индији. Индија такође има нерешене територијалне спорове са Кином^[94] и Пакистаном.^[94] Индијско-пакистанско нуклеарно ривалство је имало врхунац 1998.^[95].

Индија је данас једна од чланица групе БРИКС,УН,Г20 индустријски развијених земаља а има статус посматрача у Шангајској огранизацији за сарадњу .

Од доношења Устава 1950. године, Индија је парламентарна републлика.

Индија је управно подијељена на 28 савезних држава, 6 савезних територија, док главни град Неw Делхи има посебан статус.

Савезне државе:

Андхра Прадесх Арунацхал Прадесх Ассам Бихар Цххаттисгарх Гоа Гујарат Харyана Химацхал Прадесх Јамму анд Касхмир Јхаркханд Карнатака Керала Мадхyа Прадесх

Махарасхтра Манипур Мегхалаyа Мизорам Нагаланд Орисса Пуњаб Рајастхан Сикким Тамил Наду Трипура Уттаранцхал Уттар Прадесх Западни Бенгал

Савезни територији:

1. Андамани и Никобари
2. Цхандигарх
3. Дадра и Нагар Хавели
4. Даман и Диу
5. Лаксхадwееп
6. Пондицхеррy

Териториј главног града:

7. Делхи

Према подацима ММФ-а у 2013. години номинални бруто друштвени производ Индије био је 1.842 милијарде америчких долара, што ову земљу сврстава на једанаесто место у свету, док је БДП мерен према паритету куповне моћи износио 4.962 милијарде долара а индијску привреду чини трећом највећом у свету. Са просечном годишњом стопом раста БДП од 5,8 % током протекле две децени��е Индија се сврстала међу најбрже растуће економије света.^[96] Међутим, гледајући висину номиналног БДП-а по становнику Индија је на 140. месту, док је по висини БДП према паритету куповне моћи на 129. месту у свету.^[97] До 1991. све индијске владе следиле су политику протекционизма подстакнути социјалистичким виђењем привреде. Обимне државе интервенције и регулисање тржишта значајно су изоловали индијску од других економија. Проблеми са платним билансом из 1991. присилили су индијске власти да либерализује своју привреду;^[98] од тада се она постепено креће ка потпуно отвореном тржишту^[99][100] придавајући значај спољној трговини и приливу директних страних инвестиција.^[101] Економска политика током последње две деценије је углавном капиталистичка.^[100] Индија је члан Светске трговинске организације од 1. јануара 1995.^[102]

Са 486,6 милиона радника 2011. године Индија се сврстала на другом месту у свету по бројности радне снаге.^[103] Услужни сектор остварује 55,6 % БДП-а, индустрија 26,3 %, док пољопривреда доприноси друштвеном производу са 18,1 %. Међу најважније пољопривредне производе спадају пиринач, пшеница, биљно уље, памук, јута, чај, шећерна трска, и кромпир.^[104] Најразвијеније привредне гране су производња текстила, хемијских производа, лекова, хране, челика, аутомобила, машина, софтвера, телекомуникације, рударство, петрохемија, биотехнологија, и производња цемента.^[104] Удео извоза у БДП-у Индије је 2006. износио 24 %, што је значајно повећање у односу на 1985. када је био 6 %.^[99] Удео индијске у целокупној светској трговини 2008. износио је 1,68 %.^[105] Индија је 2011. била десети по увозу и деветнаести по извозу добара и услуга на свету.^[106] Највише извози петрохемијске производе, текстил, драгуље, софтвер, белу технику, хемијске производе, и производе од коже.^[104] Највише увози сирову нафту, машине, драго камење, ђубриво, и хемијске производе.^[104] Између 2001. и 2011. удео петрохемијских производа и беле технике, у извозу је повећан са 14 на 42 процента.^[107]

Захваљујући просечној стопи раста БДП-а од 7,5 %, током неколико година пре 2007,^[99] у Индији су више него удвостручене дневнице у првој деценији 21. века.^[108] Од 1985. око 431 милион Индијаца је изашао из сиромаштва а процењује се да ће средњу класу у Индији до 2030. чинити 580 милиона људи.^[109] Индија је 2010. била на 51. месту по глобалној конкурентности, 17. по тржишној креативности, 24. у области банкарства, 44. у пословној креативности, и 39. у иновативности, што ју је сврстало испред неких развијених привреда.^[110] У Индији се налази седам од петнаест највећих светских компанија у области информационих технологија које се баве оутсоурцинг-ом, што је Индију 2009. сврстало на друго место иза САД.^[111]

Индија има најбрже растући сектор телекомуникација на свету. Током 2010. и 2011. Индија је добила 227 милиона нових корисника телекомуникационих услуга,^[112] а у првом тромесечју 2013. престигла је Јапан и постала треће по величини тржиште паметних телефона после Кине и САД.^[113]

Индија је друга земља по броју становника у свету јер у њој живи преко милијарду људи. У Индији постоји двадесет два званична језика који се говоре у различитим регионима. Међу њима су хинди и енглески језик, који су и службени језици државе. У Индији већина становника живи у веома оскудним условима (чак 70%). Индија се споро развијала и била је углавном пољопривредно оријентисана држава. Данас је постала место модерног бизниса и високе технологије. Од 1974. Индија се декларише као земља која има атомску бомбу.

Од религија у Индији је највише заступљен хиндуизам са 80,5%, затим ислам са 13,4%, хришћанство са 2,3%, и остале религије са 3,8% становништва.

п р у Највећи градови у Индији [114]
	Поредак	Град	Државе и територије Индије	Поп.	Поредак	Град	Државе и територије Индије	Поп.
Мумбај Делхи	1	Мумбај	Махараштра	12.478.447	11	Лакнау	Утар Прадеш	2.815.601	Бангалор Хајдерабад
	2	Делхи	Делхи	11.007.835	12	Канпур	Утар Прадеш	2.767.031
	3	Бангалор	Карнатака	8.425.970	13	Нагпур	Махараштра	2.405.421
	4	Хајдерабад	Андра Прадеш	6.809.970	14	Индор	Мадја Прадеш	1.960.631
	5	Ахмедабад	Гуџарат	5.570.585	15	Тане	Махараштра	1.818.872
	6	Ченај	Тамил Наду	4.681.087	16	Бопал	Мадја Прадеш	1.795.648
	7	Колката	Западни Бенгал	4.486.679	17	Визагапатнам	Андра Прадеш	1.730.320
	8	Сурат	Гуџарат	4.462.002	18	Пимпри-Чинчвад	Махараштра	1.729.359
	9	Пуна	Махараштра	3.115.431	19	Патна	Бихар	1.683.200
	10	Џајпур	Раџастан	3.073.350	20	Вадодара	Гуџарат	1.666.703

• Попис градова у Индији

Привреда

• Натионал Портал оф тхе Говернмент оф Индиа
• Индиа ентрy ат Тхе Wорлд Фацтбоок
• Индија на Пројекту Опен Дирецторy
• Индиа профиле фром тхе ББЦ Неwс
• Индиа Енцyцлопæдиа Британница ентрy
• Индиа Архивирано 2015-03-17 на Wаyбацк Мацхине-у ат тхе УЦБ Говернмент Информатион Либрарy