If These Walls Could Talk 2

If these Walls Could Talk 2
Režija	Jane Anderson Martha Coolidge Anne Heche
Producent	Ellen DeGeneres Suzanne Todd Jennifer Todd
Scenario	Jane Anderson Sylvia Sichel Alex Sichel Anne Heche
Uloge	Venessa Redgrave Chloë Sevigny Sharon Stone Ellen DeGeneres Michelle Williams Natasha Lyonne Heather McComb Marian Seldes
Trajanje	96 min.
Zemlja	Sjedinjene Države
Jezik	Engleski jezik
Kronologija
Prethodi: Sl(ij)edi:
If These Walls Could Talk (1996)
If these Walls Could Talk 2 na Internet Movie Database

If These Walls Could Talk 2 je američki televizijski film iz 2000. godine sastavljen od tri lezbejske priče u tri različita perioda. Kao i u slučaju filma If These Walls Could Talk, sve tri priče se dešavaju u istoj kući. Film je sličan gej filmu Common Ground iz iste godine.

Film je sastavljen od tri segmenta koji su smešteni u različitim periodima lezbejske istorije 20. veka. Prvi segment se dešava u 1961. godini u tzv. pred-stounvolskom periodu, kada se javno još uvek nije diskutovalo o lezbejskoj i gej ljubavi i kada je homoseksualnost još uvek tretirana kao poremećaj. LGBT osobe su primorane da kriju svoju seksualnu orijentaciju i naterane su da kriju svoje ljubavne veze.

Film počinje scenom iz filma The Children’s Hour iz 1961. u kojoj Martha (Shirley MacLaine) izjavljuje ljubav svojoj prijateljici Karen (Audrey Hepburn), zbog čega će životi ova dva lika biti uništeni.

Između prvog i drugog segmenta prikazuju se arhivske scene demonstracija i marševa koji su doprineli emancipaciji žena, kao i emancipaciji gejeva i lezbejki.

Drugi segment je smešten u 1972. godinu i post-stounvolski period, kada LGBT zajednica počinje da biva osnažena, ali kada se dešavaju dva bitna razdora: jedan u feminističkom pokretu, koji želi da povuče crtu između ženskih prava i lezbejskih prava, i drugi razdor u samom LGBT pokretu, koji postaje transfobičan i krut u razumevanjima pola i roda.

Međuscena između drugog i trećeg segmenta pokazuje parade ponosa LGBT osoba, demonstracije zbog vladinog zanemarivanja problema sa AIDS-om u 1980-im i scene sa lezbejskim i gej parovima sa decom.

Treći segment se dešava 2000. godine, kada su u nekim američkim državama (kao, recimo, u Californiji, gde se radnja filma odvija) već legalizovane istopolne zajednice, kao i usvajanje dece od strane istopolnih parova i društvo (bar u Califoniji) ne reaguje negativno na LGBT osobe.

(Scenario i režiju radila Jane Anderson.)

Edith Tree (Venessa Redgrave) i Abby Hedley (Marian Seldes) su ljubavnice iz mladosti, radile su u istoj školi i žive zajedno već godinama u zajedničkoj kući kao, sada već ostareli, lezbejski par, krijući svoju vezu od svojih familija. Usled nezgode Abby dospeva u bolnicu, ali osoblje ne dozvoljava Edith da je poseti jer nije članica porodice. U čekaonici bolnice, u kojoj Edith provodi noć, ona teši Marge Carpenter (Janne O’Hara), čiji je muž doživeo infarkt. Kada u razgovoru Edith odgovori Marge da nema muža i da nikada nije bila udata, Marge joj odgovara da je to dobro, jer nema koga da izgubi. Par sati kasnije Edith saznaje da je njena ljubavnica umrla i da joj niko nije javio, iako je bila u čekaonici.

Edith obaveštava porodicu, Abbynog nećaka i nudi se da pomogne u pripremi sahrane, a zatim priprema kuću za njihov dolazak: uklanja zajedničke slike koje bi mogle da odaju njihovu vezu, odvaja odeću, koja im je stajala u istim organima, premešta svoje stvari u drugu sobu i namešta drugi krevet, kako bi izgledalo kao da nisu spavale zajedno.

Posle sahrane, Ted Hadley (Paul Giamatti), nećak koji jedva da je poznavao Abby, njegova supruga Alice (Elizabeth Perkins) i mala ćerka, Maggie (Marley McClean) dolaze u kuću. Alice počinje odmah da se raspituje koje stvari su pripadale Abby, na šta joj Edith odgovara da su stvari zajedničke. Ted otkriva u dokumentaciji da je kuća pripadala njegovoj tetki i Edith pokušava da ga uveri u to da je kuća bila zajednička, da su je zajedno kupile i otplaćivale i da se samo zvanično vodila na jedno ime. Ted i Alice konačno odlučuju da žele da prodaju kuću i da Edith mora da se odseli. Na polasku Alice joj nudi jedan komad iz Abbyne kolekcije staklenih figurica ptica, kao uspomenu na Abby.

(Scenario napisale sestre Sylvia i Alex Sichel, režirala Martha Coolidge.)

U kući u kojoj su stanovale Edith i Abby sada žive četiri studentkinje, koje su out lezbejke i feminističke aktivistkinje. Univerzitet preti njihovoj feminističkoj grupi da će im zabraniti okupljanja u kampusu, jer se bave lezbejskim pravima. Umesto da ih ženski-solidarno podrže, ostale feminističke aktivistkinje odlučuju da prekinu da se bave lezbejskim pitanjima dok se ne izbore za osnovne ciljeve feminizma: jednaka prava žena i muškaraca. Odlučuju da osnuju svoju grupu uz podršku ostalih studenata i studentkinja i kako veče ne bi provele kod kuće, odlaze u zabačeni lezbejski bar, gde im u oči upadaju butchice. Linda (Michelle Williams) upoznaje Amy (Chloë Sevigny), koja je kratko podšišana butch lezbejka u muškoj odeći na motoru, i rešava da ostane sa njom u baru. Dok veza između njih počinje da se rasplamsava, ostale devojke se podsmevaju Amy i pokušavaju da od nje „naprave“ ženu. Pod pritiskom svojih prijateljica, koje postavljaju pitanje kako feministkinja može da se zaljubi u ženu koja se oblači kao muškarac, Linda prolazi kroz fazu kada joj je teško da prihvati Amy, ali na kraju shvata da je Amy dovoljno iskrena i hrabra da bude ono što jeste i odlazi kod nje.

(Napisala scenario i režirala Anne Heche, tadašnja devojka Ellen DeGeneres.)

Kal (Ellen DeGeneres) i Fran (Sharon Stone) su lezbejski par koji želi dete. Najpre planiraju da dete dobiju sa gej parom, ali ne uspevaju da se postignu dogovor, jer Tom (George Newbern) i Arnold (Mitchell Anderson) žele učešće u životu deteta. Posle istraživanja druge mogućnosti – da usvoje dete, zaključuju da im ni to ne odgovara, jer veliki broj parova čeka da usvoji i agencije još nemaju otvoren odnos prema istopolnim parovima. Konačno, odlučuju se da probaju sa bankom sperme. Posle niza komičnih scena i broja pokušaja Fran ostaje u drugom stanju.

Film je u različitim drugovima drugačije ocenjen i, generalno, publika ga je bolje prihvatila nego kritika. Takođe, segmenti su različito vrednovani i uglavnom svi smatraju prvi segment najjačim delom filma i „ništa što sledi ne dostže dubinu osećanja i složensot karaktera koje predstavljaju Anderson i glavna glumica Venessa Redgrave“^[1]. I oni koji film negativno ocenjuju slažu se oko toga da je Venessa Redgrave dala „odličnu ulogu žene koja ćutke prolazi kroz pakao“^[2]. Iako ne tako jednoglasno kao u iznošenju pohvala prvom segmentu, mnogi kritičari se slažu u vezi sa tim da je treći segment najslabiji deo filma, jer ne zaokružuje pitanja koja su otvorena u prva dva^[2] ili zato što mu nedostaje priča^[3]

Kritike često razmatraju realističnost filma u reprezentaciji lezbejske egzistencije, posebno kada je u pitanju poslednji segment koji je u nekim kritikama ocenjen kao utopijska slika današnjice u kojoj lezbejke nisu prihvaćene u društvu u meri u kojoj je to prikazano u filmu. Lezbejske kritičarke (vidi: [2], [3]) film ocenjuju kao realističan i iskren prikaz.

Film je nominovan za još tri Emmy nagrade (za casting, produkciju i scenario) i još niz nagrada.

• If These Walls Could Talk 2 na sajtu IMDb
• Transkript filma