Zlatna Horda
Zlatna Horda (mongolski: Алтан Орд, Altan Ord; tatarski: Алтын Урда, Altın Urda; rus: Золотая Орда) je bila mongolska država uspostavljena na teritorijama današnje Rusije, Ukrajine i Kazahstana nakon raspada Mongolske imperije četrdesetih godina 13. veka. Mongoli su u Rusiji zvani Tatarima. Ruski kneževi su plaćali danak Mongolima i postajali su zamenici kanova.
Pretpostavlja se da ime dolazi od stepskog imenovanja osnovnih pravaca sveta: crno — sever, plavo — istok, crveno — jug, belo — zapad i žuto ili zlatno za centar. Prema drugoj verziji ime dolazi od veličanstvenog zlatnog šatora Batu-kana, koji je označavao njegovu buduću prestonicu na Volgi.
Džingis-kan je podelio Mongolsku imperiju četvorici svojih sinova. Johi je bio najstariji, ali bio je mrtav, tako da je južna Rusija podeljena njegovim sinovima: Batu-kanu, vođi Plave Horde (istok) i Orda-kanu, vođi Bele Horde (zapad).
Batu-kan je uspeo uspostaviti kontrolu i nad teritorijama Orda-kana, potčinio je severnu obalu Crnog mora i uključio je turkijsko stanovništvo u svoju vojsku. Tokom 1230ih i 1240ih izvršio je briljantne pohode protiv zemalja naslednica Kijevske Rusije i protiv Povolške Bugarske.
Posle toga je krenuo zapadno, popljačkavši i popalivši Poljsku i Mađarsku posle bitka kod Legnike i bitke kod Muhija. Veliki kan Ogedej umire 1241. godine u Mongoliji, pa Batu-kan prestaje sa opsadom Beča, da bi se uključio u spor oko nasledstva Velikog kana. Posle toga mongolska vojska nikad nije otišla toliko daleko na zapad.
Batu-kan je uspostavio svoje sedište u Saraju, kontrolišući niži tok reke Volge. Pre toga Plava Horda se raspala, kada je Batu-kanov brat napustio Batu-kanovu vojsku i uspostavio vlastitu hordu istočno od Urala, duž Oba i Irtiša.
Zlatna Horda je brzo izgubila svoj mongolski identitet. Potomci mongolskih osvajača su činili višu klasu društva, a većinu stanovništva horde činili su: Kipčaki, Prabugari, Kirgizi, Hvarezmijani i drugi turkijski narodi.
Glavni vladar horde je bio kan, odabran među potomcima Batu-kana. Drugi po rangu je bio beglerbeg koji je morao biti Mongol. Zatim su po rangu dolazili veziri. Lokalni upravnici ili baskaci bili su odgovorni za skupljanje danka i za smirivanje pobuna. Vojna i civilna uprava nisu bile razdvojene.
Iako su Mongoli bili nomadi, Zlatna Horda se nije razvila kao tipična nomadska kultura, nego je poprimila stalni karakter. Saraj se razvio u jako naseljen i prosperitetan veliki grad. U ranom 14. veku sedište se preselilo uzvodno do Saraj Berka, koji postaje jedan od najvećih srednjovekovnih gradova, sa otprilike 600.000 stanovnika.
Rusi su pokušavali da nametnu hrišćanstvo, ali Mongoli su zadržavali animističke vere. Kanovi su bili uopšteno tolerantni, iako je nekoliko ruskih vladara bilo ubijeno kad su odbili da se klanjaju paganskim idolima. Uzbek-kan (1312—1341) je prihvatio islam kao državnu veru.
Zlatna Horda je tražila danak od svih potčinjenih naroda: Rusa, Jermena, Gruzijaca i Krimskih Grka. Teritorije hrišćanskih podanika nisu im bile od velikog interesa, dok god su nastavljale da plaćaju danak. Te vazalne države nikad nisu uključene u Zlatnu hordu, a ruski vladari su čak dobili privilegije da sami sakupljaju danak za Tatare. Da bi zadržali kontrolu nad Rusijom tatarske vojskovođe bi sprovodili redovne kaznene pohode na ruske kneževine (najopasniji su bili 1252, 1293. i 1382).
Postoji među delom istoričara i mišljenje da su Horda i Rusi imali odbrambeni savez protiv Tevtonskih vitezova i (tada) paganskih[1] Litvanaca. Iako Veliki Novgorod nikad nije priznao da je deo Horde, mongolski kontingent je pomogao u bici na Čudskom jezeru.
Posle smrti Batu-kana 1255, Imperija je trajala još čitav vek, sve do ubistva Jani Bega 1357. Bela i Plava Horda su imale zajedničkog vladara Berke-kana. Tokom 1280ih vlast je uzurpirao Nogaj. Tokom Uzbeg-kana (1312—1341) Zlatna Horda je imala 300.000 ratnika.
Zlatna Horda je stalno menjala saveznike među Rusima, s ciljem da Rusija ostane slaba i podeljena. Tokom 14. veka uspon Litvanije počinje predstavljati pretnju tatarskoj kontroli nad Rusijom. Zato Uzbeg-kan počinje podržavati Moskvu, kao vodeću rusku državu. Ivan I postaje veliki knez i dobija pravo skupljanja poreza od ostalih ruskih kneževina.
Crna Smrt (kuga) u 1340im je glavni faktor koji je doprinio padu Zlatne Horde. Posle ubistva Jani Bega 1357, nastupilo je razdoblje građanskog rata sa u proseku jednim novim kanom godišnje. Do 1380-tih Astrahan, Hvarezm i Moskva su pokušali da se oslobode Zlatne horde. Donji tok Dnjepra je su anektirali Litvanija i Poljska.
Tatarski general Mamaj pokušao je da ponovo uspostavi tatarsku vlast u Rusiju. Dimitrije Donski je pobedio tatarsku armiju u bici kod Kulikova. Mamaj je ubrzo svrgnut. Vladar Bele horde Toktamiš je napao i anektirao teritoriju Plave horde. Nakratko je uspeo ponovo uspostaviti Zlatnu hordu kao dominantnu regionalnu silu. Opustošio je Moskvu 1382. kao kaznu za neposlušnost.
Fatalni udarac Zlatnoj hordi dao je Tamerlan, koji je uništio Toktamišovu vojsku i glavno sedište. Opljačkao je krimske trgovačke centre i odvukao je najveštije zanatlije u svoje sedište Samarkand.
U prvoj dekadi 15. veka ponovo je vezir Edigi uspostavio Nogaj Hordu.
Tokom 1440ih Zlatna Horda je rastrzana građanskim ratom. Raspala se u različite kanate: Sibirski, Kazanski, Kazimski, Astrahanski, Kazački, Uzbečki i Krimski. Svi oni su se razdvojili od zadnjih ostataka Zlatne horde, od Velike horde.
Nijedan od tih kanata nije bio jači od Moskovske Kneževine, koja se konačno oslobodila tatarske kontrole 1480. godine. Postepeno je Moskovska Rusija anektirala kanate, jedan po jedan, počevši od Kazanskog i Astrahanskog kanata u 1550im. Do kraja tog veka, Sibirski kanat je postao deo Rusije, a potomci vladajućih kanova priznali su rusku vlast.
Krimski kanat je postao osmanski vazal 1475. i pod njegovom vlašću su bili ostaci Velike horde. Krimski Tatari su pravili velike nevolje Rusiji tokom 16. i 17. veka, ali nisu mogli da pobede Rusiju ni da zauzmu Moskvu. Pod osmanskom zaštitom, Krimski kanat je postojao do 8. aprila 1783, kada ga je anektirala Katarina Velika. Krimski kanat je bio najdugovečniji naslednik Zlatne horde.
- ↑ Nametanje katoličke vere u baltičkim zemljama nikad nije urodilo plodom, pa tamo i danas ima puno paganskih običaja.
- Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga.
- Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura.