Концерт (музичка композиција)
Концерт (итал. concerto, енгл. concerto, фр. concerto, нем. Konzert)[3] је (лат. consertum = састав, скуп, тј. ансамбл) музичка композиција за соло-инструмент уз пратњу оркестра, писана у облику сонатног циклуса.[4][5]
Историја
[уреди | уреди извор]Инструментални концерт се развио у 17. веку. Настао је од венецијске оркестарске канцоне, као вид наизменичног свирања оркестарских група у канцони.[6] Крајем истог века, био је популаран кончерто гросо (concerto grosso, што значи велики концерт) за малу групу солистичких инструмената (од 2-4) зван - кончертино, а за оркестар зван - кончерто гросо (или Tutti = сви).[7][8] Кончерти гроси су имали 4, 5 и 6 ставова. Писали су их: Корели, Торели, Вивалди, Хендл, Бах (6 Бранденбуршких концерата).
Солистички концерт са једним солистом настао је крајем 18. века. Троставачност је наследио од троставачних кончерта гроса, који су ређе писани. Први став карактерише тзв. Вивалдијев концертни облик где се доследно смењују Tutti и соло-одсеци. Други став солистичког концерта је у облику арије, док је трћи став грађен као први, може бити велика троделна форма или рондо (сличан Купреновом ронду).
Највише су компоновани виолински концерти, затим концерти за виолончело, флауту, обоу, фагот. Клавирске концерте међу првима је писао Бах (то су били концерти за чембало).
Ранобарокни кончерто
[уреди | уреди извор]Термин „кончерто” је иницијално кориштен за означавање радова који су обухватали гласове и инструменте, при чему су инстументи имали независне делове, за разлику од ренесансне уобичајене праксе у којој су иснтрументи који су пратили гласове само дублирали гласовне делове.[9] Примери ове раније форме кончерта су Ђовани Габријелијев „In Ecclesiis” или Хајнрих Шулцов „Saul, Saul, was verfolgst du mich”.
Ранобарокни кончерто
[уреди | уреди извор]Кончерто је почео да поприма свој модерни облик у време касног барока, почевши са формом кончерто гросо коју је популаризовао Арканђело Корели. Корелијева кончертна група је имала две виолине и чело. У Ј. С. Баховом петом Бранденбуршком концерту, на пример, кончертино је флаута, виолина, и чембало;[10] чембало се понекад свира са рипиеном, за разлику од свирања континуо клавијатурне пратње.[11]
Особине и грађа класичарског концерта
[уреди | уреди извор]Класичарски концерт,[12] од Хајдна и Моцарта, установљава облик сонатног циклуса са три става (ретки су са четири), од којих су први и трећи обично брзи, а други лагани. Сви ставови су контрастни тоналитетом.
I став – има двоструку експозицију. Прву експозицију (краћа са завршетком у основном тоналитету у ком је и прва тема) даје оркестар – Tutti, а другу излаже - солиста кога прати оркестар (другу експозицију карактерише тонални контраст двеју тема). Затим следи развојни део који је краћи, па реприза. Виртуозна солистичка каденца налази се често пред кодом или у њој.
II став – најчешће је облик песме. Може да има солистичку каденцу (ређе).
III став – најчешће је облик ронда. Често има солистичку каденцу.
Три односа оркестра и солисте
[уреди | уреди извор]Гледано кроз историју музике, однос оркестра и солисте се мењао:
- Оркестар и солисата су равноправни – концерти Моцарта, Бетовена,[13] Шумана, Чајковског.
- Оркестар је сведен на скромну пратњу солисте – концерти Кројтзера, Паганинија, Вебера.
- Оркестар има превагу над солистом – тзв. симфонизирани концерти крајем 19. века (Брамсов клавирски концерт).
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Asprey, Robert B. (1986). Frederick the Great: The Magnificent Enigma. New York: Ticknor & Fields. ISBN 978-0-89919-352-6.
- ^ Blanning, Tim (2016). Frederick the Great: King of Prussia. New York: Random House. ISBN 978-1-4000-6812-8.
- ^ Властимир Перичић, Вишејезични речник музичких термина
- ^ Властимир Перичић, Наука о музичким облицима [непоуздан извор?]
- ^ Властимир Перичић - Радивој Лазић, Основи теорије музике, Приступљено 9. 4. 2013.[непоуздан извор?]
- ^ "Canzone", in The Shapes of our Singing, a comprehensive guide to verse forms and metres from around the world, by Robin Skelton. EWU, Spokane, WA. 2002. ISBN 978-0-910055-76-5.
- ^ „The Baroque Concerto Grosso”. Приступљено 6. 10. 2016.
- ^ „Concerto Grosso”. Britannica. Приступљено 6. 10. 2016.
- ^ Talbot, Michael. „The Italian concerto in the Late seventeenth and early eighteenth centuries”. The Cambridge Companion to the Concerto. Cambridge Companions to Music.
- ^ Steinberg, стр. 14
- ^ Steinberg,1998, p. 14
- ^ Радивој Лазић, Школа за кларинет: Учим кларинет IV Архивирано на сајту Wayback Machine (30. децембар 2012), Приступљено 9. 4. 2013.
- ^ [[Koncert za violinu i orkestar (Betoven)|Лудвиг Ван Бетовен, Концерт за виолину и оркестар, D-Dur, опус] 61.], Приступљено 9. 4. 2013.
Литература
[уреди | уреди извор]- Hill, Ralph, Ed., 1952, The Concerto, Penguin Books.
- Bertensson, Sergei (2001). Sergei Rachmaninoff : a lifetime in music. Bloomington: Indiana University Press. стр. 164–170. ISBN 0-253-21421-1.
- Bovermann, Till (2018). MUSICAL INSTRUMENTS IN THE 21ST CENTURY : identities, configurations. Springer. стр. 264—270. ISBN 978-981-10-9748-5.
- Brodbeck, David (2015). „Music and the Marketplace: On the Backstory of Carlos Chávez’s Violin Concerto”. Ур.: Saavedra, Leonora. Carlos Chávez and His World. Princeton University Press. стр. 84. ISBN 978-1-4008-7420-0. doi:10.1515/9781400874200-013.
- Brown, Clive (1984). Louis Spohr, a critical biography. Cambridge [Cambridgeshire]: Cambridge University Press. стр. 50–53. ISBN 978-0-521-23990-5.
- Burns, Kevin (2000). Karel Husa's Concerto for Alto Saxophone and Concert Band: a Performer's Analysis. (DMA dissertation). Louisiana: Louisiana State University and Agricultural & Mechanical College. стр. 1—69. S2CID 194618582. doi:10.31390/gradschool_disstheses.7245
. - Cuming, Geoffrey (1949). „Haydn: Where to Begin”. Music & Letters. 30 (4): 364—375. ISSN 0027-4224. JSTOR 730678. doi:10.1093/ml/XXX.4.364.
- Eggink, J.; Brown, G.J. (2004). „Instrument recognition in accompanied sonatas and concertos”. 2004 IEEE International Conference on Acoustics, Speech, and Signal Processing. 4: iv—217—iv—220. ISBN 0-7803-8484-9. S2CID 13003660. doi:10.1109/ICASSP.2004.1326802.
- Erlebach, Rupert (1936). „Style in Pianoforte Concerto Writing”. Music & Letters. 17 (2): 131—139. ISSN 0027-4224. JSTOR 728791. doi:10.1093/ml/XVII.2.131. Приступљено 9. 4. 2021.
- Holman, Peter (2004). „Serenades and Sammartini”. Early Music. 32 (1): 151—153. ISSN 0306-1078. JSTOR 3519434.
- Hopkins, Antony (2019). The seven concertos of Beethoven. London. ISBN 978-0-429-77369-3.
- Kearns, Andrew (1. 1. 1997). „The Orchestral Serenade in eighteenth‐Century Salzburg”. Journal of Musicological Research. 16 (3): 163—197. ISSN 0141-1896. doi:10.1080/01411899708574730.
- Kijas, Anna E. (2013). „"A Suitable Soloist for My Piano Concerto": Teresa Carreño as a Promoter of Edvard Grieg's Music”. Notes. 70 (1): 37—58. ISSN 0027-4380. JSTOR 43672696. S2CID 187606895. doi:10.1353/not.2013.0121.
- Kory, Agnes (новембар 2005). „Boccherini and the Cello”. Early Music. 33 (4): 750. JSTOR 3519618. doi:10.1093/em/cah182.
- Lee, Douglas A. (2002). Masterworks of 20th-century music : the modern repertory of the symphony orchestra (1 изд.). New York: Routledge. стр. 387–400. ISBN 978-0-415-93847-1.
- Lihua, Pu (2018). Violin Technique in Jenő Hubay's Four Violin Concertos (Doctoral project paper) (на језику: енглески). University of Illinois at Urbana-Champaign. hdl:2142/99733 — преко IDEALS.
- McClary, Susan (1986). „A Musical Dialectic from the Enlightenment: Mozart's "Piano Concerto in G Major, K. 453", Movement 2”. Cultural Critique. 1 (4): 129—169. ISSN 0882-4371. JSTOR 1354338. doi:10.2307/1354338. Приступљено 9. 4. 2021.
- Paumgartner, Bernhard (2010). „Mozart's Oboe Concerto”. Tempo (на језику: енглески) (18): 4—7. ISSN 1478-2286. S2CID 144679576. doi:10.1017/S0040298200054565.
- Peterson, Stephen; Galván, Janet; Stout, Gordon (13. 5. 2006). „Concert: Commencement Eve”. All Concert & Recital Programs. 1 (1): 1—14.
- Robinson, Harlow (2002). Sergei Prokofiev : a biography. Boston: Northeastern University Press. стр. 256—263. ISBN 1-55553-517-8.
- Sadler, Graham (1975). „Rameau's Last Opera: Abaris, ou Les Boréades”. The Musical Times. 116 (1586): 327—329. ISSN 0027-4666. JSTOR 960326. doi:10.2307/960326.
- Steinberg, Michael (2000). „Johann Sebastian Bach”. The Concerto: A Listener's Guide. Oxford University Press. стр. 11—19. ISBN 0-19-513931-3.
- Stowell, Robin (2009). Beethoven: Violin Concerto. New York: Cambridge University Press. стр. 33. ISBN 978-0-521-45159-8. doi:10.1017/CBO9780511605703.
- Talbot, Michael (27. 10. 2005). „The Italian concerto in the Late seventeenth and early eighteenth centuries”. The Cambridge Companion to the Concerto. Cambridge Companions to Music. ISBN 978-0-521-83483-4.
- Threasher, David (мај 2013). „HAYDN Keyboard Concertos Nos 3, 4 & 11”. gramophone.co.uk.
- Tovey, Donald Francis (1911). „Concerto”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 825—826.
- White, Chappell (1972). „The Violin Concertos of Giornovichi”. The Musical Quarterly. 58 (1): 30.
- White, John David (1976). The Analysis of Music. Prentice-Hall. стр. 62. ISBN 0-13-033233-X.
- Wolf, Eugene K. (1986). „Concerto”. Ур.: Randel, Don Michael; Apel, Willi. The New Harvard Dictionary of Music. Belknap Press of Harvard University Press. стр. 186—191. ISBN 0674615255.
- Wörner, Karl Heinrich; et al. (1993). Meierott, Lenz, ур. Geschichte der Musik: ein Studien- und Nachschlagebuch [History of Music: A Study and Reference Book] (на језику: немачки) (8th изд.). Göttingen: Vandenhoeck & Ruprecht. ISBN 3-525-27811-X.
- „Concerto”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press.
- Randel, Don Michael, Ed., 1986, The New Harvard Dictionary of Music, Harvard University Press, Cambridge, MA and London.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- www.oxfordmusiconline.com
- www.library.unt.edu
- Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Concerto”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Cambridge University Press.
