Gargantua i Pantagruel

Gargantua i Pantagruel
Ilustracija Gistava Dorea (1873)
Nastanak i sadržaj
Orig. naslov	La vie de Gargantua et de Pantagruel
Autor	Fransoa Rable
Ilustrator	Gistav Dore (izdanje iz 1854)
Zemlja	Francuska
Jezik	francuski
Žanr / vrsta dela	satira
Izdavanje
Izdavanje	o. 1532 — o. 1564.

Gargantua i Pantagruel (фр. La vie de Gargantua et de Pantagruel) roman je Fransoa Rablea u pet knjiga. Satirična alegorija o dva džina Gargantui (otac) i Pantagruelu (sinu), njihovom životu, čudesnom rođenju, školovanju i fantastičnim dogodovštinama.

Prva knjiga Pantagruel objavljena je 1532, druga Gargantua 1534. Treća knjiga je objavljena 1545, četvrta 1552. i poslednja, posle smrti pisca, 1564. Prve dve knjige je Rable potpisao kao Alcofrybas Nasier što je anagram od f-r-a-n-c-o-y-s-r-a-b-e-l-a-i-s.^[1] Treću i četvrtu knjigu je potpisao pravim imenom, a peta je izdata posthumno i smatra se da nije njegova.^[2]

Francuski kaluđer i doktor lekarstva Fransoa Rable sastavljao je svoj duhoviti roman Gargantua i Pantagruel od 1532, kada je imao oko 37 godina, pa do kraja svog života. Poslednja, peta knjiga Pantagruela objavljena je posthumno. Svoju humanističku viziju čoveka u tom delu pisac je gradio na suprotstavljanju svemu što je zapažao u svojoj okolini, konkretnoj stvarnosti njegove epohe.

Iako je njegov roman pisan tokom 20 godina i sa mnogim prekidima on nikada nije odstupio od svoje prvobitne zamisli – kretanja ka dole, u dubinu zemlje, i ljudskog tela. Tim kretanjem su zahvaćene sve slike i metafore, a silazak u hram Božanske Boce samo je sumiranje celokupne tematike.

Rableu je kao izvor za delo poslužilo usmeno predanje o džinu Gargantui i knjižica nepoznatog autora o neverovatnim dogodovštinama džina Gargantue. Ime Pantagruela je sinonim za zlog duha koji ima vlast nad vodom u srednjovekovnim misterijama, legendama i farsama.^[3]

Celokupan sistem njegovih slika prisno je vezan za narodne izvore, što ga smešta među tvorce novih evropskih književnosti. Bahtin nastoji da zagonetku Rableovog dela reši pomoću proučavanja ovih narodnih izvora, i tom prilikom ih deli na tri vrste:

1. Obredno predstavljačke forme (karneval, ulični gegovi i sl)
2. Književno-smehovna dela – usmena i pisana, na francuskom i latinskom i
3. forme uličnog govora.

Rableov naročit tip slikovnosti i estetičke koncepcije stvarnosti Bahtin naziva grotesknim realizmom. Glavna osobina grotesknog realizma je modernizacija materijalno-telesnih slika u književnosti renesanse. Materijalno-telesno je tu pozitivno načelo, univerzalno i opštenarodno – suprotstavljeno svakoj apstraktnoj idealnosti. Njegov nosilac je narod. Prevođenje na materijalno telesni plan postiže se postupkom snižavanja. Tako se sve visoko, duhovno, idealno, i apstraktno biva prevedeno. Snižavanje seje i sahranjuje u zemlju. Ubija i ponovo rađa, Spušta sve u ono dole, koje je i smrt i novo rođenje.

Shvatiti Rablea znači dobro razumeti načela konstrukcije groteskne slike. Ona prikazuje predmet u stanju promene, između smrti i rađanja, rasta i nastajanja. Dve njene osnovne crte su odnos prema vremenu i ambivalentnost. Linearnom vremenu cikličnog rađanja i umiranja, ambivalentnost daje moć da izrazi istoriju i istorijske smene. Simbol ove slike je trudna starica sa osmehom u terakoti – smrt koja rađa – tu je život prikazan kao ambivalentan unutrašnje protivrečan proces. Dva tela u jednom – to je osnovna tendencija groteskne slike. Jedno koje umire, i jedno koje raste u utrobi.

Na grotesknoj slici telo je prikazano kao da prerasta sebe i spaja sa svim svetom – posebno na mestima telesnih otvora, i nagonskim radnjama kada se otkriva njegov suština – Pri prdenju, jedenju, seksu, porođaju... Dvojno telo je izmešano sa svetom i ovaploćuje i predstavlja čitav materijalni svet kao apsolutno dole.

Grotesknu sliku obeležavaju hiperbolizmi – u samom početku svog dela, Rable daje galeriju groteskno uveličanih delova tela u genealogiji prvih divova. To groteskno telo je nezavršeno, promenljivo, ono je u nastajanju, a u Rableovim grotesknim slikama pretežno su u pitanju donji delovi tela.^[4]

Razjapljena usta i gutanje imaju glavnu ulogu jer su oni vrata ka donjem delu, paklu tela. Takav prizor je i onaj koji pominje Auerbah pri objašnjavanju Rableovog prikazivanja stvarnosti – kada pisac Alkofribas ulazi Panagruelova usta i u njima živi 6 meseci.

Prevladavši smehom sholastiku, Rable je raskrčio put za trijumf svojih narodnih divova. Gargantua se vaspita humanistički kod Eudaemona, a u njegovim pariskim epizodama ismejani su “Sorbonići” predstavnici sholastike, posebno u sceni sa zvonima Notr Dama, i govoru Janka Klaćenog-Nedoklaćenog. Obrazovanje koje se preporučuje oličeno je u Gargantuinom pismu Pantagruelu, o učenju jezika i slobodnih veština. Preovladavanje novog je i u Telemskoj opatiji koju brat Jovan hoće da osnuje nasuprot svim opatijama koje su do tada postojale, i to, tvrdoglavo, direktno suprotno dotadašnjim kanonima život kaluđera.

Kroz Panurgijevu odu dugovima koju prenosi na čitav svemir i ljudski organizam Rable se podsmeva i tadašnjim organicističkim teorijama društva koja se koriste za učvršćivanje vladajućeg poretka. Savez Pantagruela i Panurgija jeste i savez divovske snage i težnji naroda koji oštrinom svog satiričkog viđenja razobličava feudalno društvo i njegove institucije.

Kroz Entelehiju, kraljevinu Ovejane Suštine Rable se podsmeva “hranjenju apstrakcijama i lečenju pevanjem”, a nasuprot ovog neplodonosnog kraljevstva je dvor Gastera kroz čije pronalaske Rable predstavlja istoriju razvitka ljudske civilizacije. I toj snazi se smeje, uvidevši njenu ograničenost i prolaznost.

U slikama mokraće i izmeta u Rableovom delu čuva se suštinska neraskidivа veza sa rođenjem, plodnošću i obnovom. Tu je izmet materija između neba i zemlje, živog i mrtvog, a pražnjenja i obasipanja njime igrala su veliku ulogu u karnevalu luda.

Ulični govor u Gargantui i Pantagrelu nastao je u posebnom ilegalnom jeziku karnevala. Među najbrilijantnijim primerima su prolozi u stilu lakrdijaškog izvikivača i vašarskog prodavca. Ova narodna reklama je sva u superlativima, ali uvek ironična, ona se smeje sama sebi. Na primer, u prologu Pantagruelu opisuju se načini kako se Letopis može koristiti pri lečenju zubobolje ili sifilisa. Prolog se završava odvratnim, vulgarnim prokletstvom svim onima koji slepo ne poveruju sve ono što u knjizi piše.

Psovke se uglavnom odnose na aspekte ljudskog tela – kletve čitaocima izazivaju bolesti, sakate telo, ili teraju u Pakao. U zavisnosti od knjige primaoci ovih kletvi su apstraktni neverni čitaoci, ideologije ili konkretne ličnosti’

Odličan primer snižavanja je krađa zvona Notr Dama – tipičan karnevalski gest koji u sebi objedinjuje svrgnuće-uništenje sa obnavljanjem i uskrsavanjem na novom materijalno telesnom planu. Batine i tuče postoje u ravni koja nema životno obeležje već je narodsko-praznični karnevalski sistem. Kralj je lakrdijaš kog narod bira, ruga mu se i na kraju ga tuče i presvlači. Te batine su simboličko umiranje starog kralja, a prerušavanje je rađanje, nova mladost.

Rable prikazuje svrgnuća dva kralja. Čemer-Ljutice i Anarha. Prvi, pošto uspe da pobegne, ubije konja, pokuša da ubije magarca, ali ga vodeničari pretuku i presvuku. Tako on postaje rob. Anarha presvlači Panurgije i čini od njega prodavca zelenog sosa.

Dakle, tuča je karnevalsko raščlanjivanje tela, u kome su oštećeni delovi pobrojani. Tako Jovan braneći vinograd pravi pokolj i pretvara krv u vino.. Pošto naprave lomaču za 660 viteza Pantagruel i društvo prave gozbu. Panurgijeva turska epizoda uvijena u slaninu je takva travestija mučeništva i čudesa.

Iz Dijablerije, dela srednjovekovnog misterija u kojoj su siromasi prerušeni u đavole harali gradovima, nastaje i povest o Vijonu i njegovoj osveti popu koji nije hteo da pozajmi kostim za njegovu predstavu. Rable sa svojim romanom postupa kao i Vijon – koristi narodno praznični sistem slika da se obračuna sa svojim neprijateljem – gotskim vekom.

U stvarnosti, vladajući sistem ne vidi sopstveni kraj i sopstvenu komiku (nalik na farsu Janka Sorbonca koju samo on ne vidi. On ne ume niti hoće da se smeje. Za svoj rad ovaj karnevalski lik dobija karnevalsku nagradu – kobasice, čakšire i vino. Ovde se može govoriti o Rableovom podsmehu kao protivteži vladajućoj ozbiljnosti. Govor Janka Klaćenog Nedoklaćenog je parodija na veštinu argumentovanja, ali je i vešt prikaz slike već nemoćne starosti koja čini Sorbonca starim kraljem koji je postao lakrdijaš. Svi likovi koje Rable čereči i ubija predstavnici su dvotelesnog sveta koji umirući rađa, a slike fiksiraju sam trenutak prelaza koji sadrži oba pola. Pošto se batina i grdi svet koji rađa, batine i poruga se preobraćuju u prazničnu smehovnu radnju.

Tako i nezajazova žena umire na porođaju posle praznika klanja stoke. Utroba je hrana (škembići), utroba ispada (čmar). Utroba rađa (rođenje Gargantue). Slika iznutrice igra veliku simboličku ulogu u grotesknom realizmu. Creva su čovekova unutrašnjost, život. Kao i pražnjenje i izmet. Klanje utrobe je smrt, a njena oplodnja je rođenje. Najveći paradoks je jedenje škembića – kada utroba jede utrobu, čime se neraskidivo vezuju život, smrt, jelo, i rođenje.

Vino i hleb, telo i krvi Isusa, postaju deo neverovatne travestije – borbe pekara i vinogradara koja je povod za rat između Gargantue i Čemer-Ljutice.

Motiv bračnog saveta parodira Francuski spor 16. veka – o prirodi žene i braka. Rable naginje Galskoj tradiciji koja ima prema ženi negativan pogled, ali je Rableov stav u suštini ambivalentan – žena je materijalno dole koje rađa i snižava, ali i deo idealizirajuće tradicije srednjovekovlja. Ženska priroda je dvojna – ona je u prevarnosti, čulnosti, pohoti, lažljivosti, materijalnosti i podlosti. To stvara večnu temu poslednje tri knjige – temu rogova. Tu je reč u svrgavanju ostarelog muža, o novom aktu začeća sa mladim. Panurgije, videvši da i njega čeka sudbina karnevalskog kralja hoće da je izbegne. Žena je svojio prirodom neprijatelj večnosti. Njena utroba je nezasita i neiscrpna – žena je organski protivnik svemu starom, kao načelo koje rađa novo.

Sav Rableov svet je usmeren prema paklu – zemaljskom i telesnom. Stvari se tako pretvaraju u brisoguz – gube svoju upotrebnu svrhu da bi postale oplođene materijalno telesnim načelom. Slike i stvari su oslobođene logičkih spona. Kako se stražnjica pojavljuje kao obratno lice, veliki broj brisguza prvenstveno su namenjeni licu. Povezivanje brisoguza sa blaženstvom travestija je Avgustinovih učenja o istoj temi, kao i svih mističkih traganja od arche pa do vanzemaljskih oblika života. Blaženstvo se ne rađa gore, već dole. Heroji uživaju u Elisiju, a ne sveci u raju.

Videvši kako Znajša pošto je bio kratko mrtav priča o svrgavanju kraljeva na onom svetu, Panurgije to primenjuje na Anarha. Panurgije greje Znajšinu glavu na svom nakitnjaku i tako afirmiše stvaralačku, isceliteljsku snagu donjeg dela.

Znajšin pakao je gozba, život organizovan kao najčistiji karneval, protivan površinskom svetu. Uzdignuti su svrgnuti, niski ustoličeni. Kao i brisogusi, i stari junaci dobijaju novu upotrebu. Slika smrti je lišena svake tragične i zastrašujuće note – to je nužan momenat u procesu rastenja i obnavljanja naroda – ona je naličje rođenja. Gargantua se dvoumi da li da oplakuje smrt žene ili da slavi rođenje sina. Smrt može nastupiti i od smeha, kao vesela smrt.

Njegovo delo takođe obiluje besmislicama – kao što je fiktivna parnica između Mrtvog Puvala i Lizoguza, koju Pantagruel rešava na isti način, a oduševljenje advokata je još jedna satira i travestija sudstva i sholastike. Prisutne su i dvotonalne reči, česte u renesansi, takozvani blazoni – istovremeno oblikuju i pohvalu i pokudu – kao Panurgijevo i Pantagruelovo veličanje lude Tribulea gde se kazuje 208 epiteta pohvale gluposti.

U poslednje tri knjige slabe Pantagruelove mitske i karnevalske odlike i on postaje čovečniji i veći heroj, ali dobija apstraktno i pohvalno retoričko obeležje. To može da bude pohvala do tada ne viđenoj politici Gijom di Belea. Putovanje u utopijsku zemlju smrti i vaskrsnuća travestira kolonijalna istraživanja. Papski sukobi travestirani su dekretaljkama papomahnitaša. Tu su i mnoge i druge, kao borba kobasica i Tridentski sabor (scena bure).

Svojim delom Rable stvara enciklopediju novog sveta, prvi put upotrebljavajući mnoge od reči. Većina imena ima obeležje nadimka. Sa brojeva u svojoj estetici Rable skida sveto i mističko ruho i daje im groteskno, karnevalsko obeležje. Pretendovanje na preciznost izaziva komičan efekat

Gargantua i Pantagruel je po formi pustolovno-satirični roman. Sastoji se od 5 knjiga, od kojih je jedna o Gargantui, a 4 o Pantagruelu. Rableovo delo je satirična alegorija koja se sastoji od neverovatnih dogodovština, grotesknih elemenata, persiflaža institucija, običaja u koje je upleo pronicljive opservacije, enciklopedijsku erudiciju, antičke reminiscencije, realne pojedinosti iz naravi i prilika ondašnjeg društva. Satira i persiflaža na račun teologa i skolastičara izražena je u prvim dvema knjigama.

Rable je dublji smisao svog dela prikrio pričama, skatološkim temama, lascivnim pričama, pošalicama, eruditnim reminiscencijama, pučkim sprdačinama i jezičkim kalamburima. U svom delu on se bavi problemima vere, političkog stanja, privrednog života, obrazovanjem. Pored toga daje prikaz idealne društvene zajednice u poslednjim poglavljima „Gargantue“ o Telemskoj opatiji koja podseća Utopiju Tomasa Mora.

Gargantua и Pantagruel на Викимедијиној остави.

• Gargantua and Pantagruel на пројекту Гутенберг, translated by Sir Thomas Urquhart and illustrated by Gustave Doré.
• Gargantua and Pantagruel public domain audiobook at LibriVox