Пређи на садржај

Roze talas

С Википедије, слободне енциклопедије
Не поистовећивати са red tide или Crimson Tide (disambiguation)|Crimson Tide.
Rafael Correa, Evo Morales, Néstor Kirchner, Cristina Fernández, Luiz Inácio Lula da Silva, Nicanor Duarte, and Hugo Chávez at the signing of the founding charter of the Bank of the South

"Roze talas" (шп. marea rosa, порт. onda rosa) i "skreni levo" (španski: vuelta hacia la izquierda, portugalski: Guinada à Esquerda)su izrazi koji se koriste u savremenoj političkoj analizi 21. veka u medijima kao i na drugim mestima kako bi se opisala percepcija okretanja ka levičarskim vladama u latino-američkim demokratijama odstupanjem od, tada, sve učestalijeg neoliberalnog ekonomskog modela. Ovaj pokret je predstavljao pomak prema progresivnijim ekonomskim politikama, post-kolonijalizmu i neposrednoj demokratiji.[1][2]

Države Latinske Amerike koje se smatraju delom ovog ideološkog trenda nazivaju se "državama roze talasa",[3] dok se termin post-neoliberalizam koristio da opiše i sam pokret. Nedavno, analitičari su okarakterisali neke od ovih vlada kaoanti-američke,[4] populističke,[5][6][7][8] I autoritarno orijentisane-leaning traits.[5][9] Pokret, koji se prvobitno pojavio između 1998. i 2009. godine,[4][10] ubrzo je zašao u stanje stagnacije i pada.

Pozadina

[уреди | уреди извор]

1990.-ih godina, nakon završetka Hladnog rata, latino-američke države okrenule su se neoliberalnim ekonomskim doktrinama i prošle su kroz proces privatizacije javnih preduzeća, smanjenja javne potrošnje, stranih ulaganja i širenja politike slobodnog tržišta.[11] Ove neoliberalne ekonomske doktrine koje su promovisane od strane MMF-a iSvetske banke nazvane su ,,Vašingtonskim konsenzusom“.[11] Prema BBC-ju,,generalna karakteristika 'roze talasa' je potpuni prekid sa onim što je početkom 1990.-ih bilo poznato kao 'Vašingtonski konsenzus', mešavine otvorenog tržištai privatizacije nametnutim od strane Sjedinjenih Država.".[7] Neoliberalni eksperiment doživeo je krah u nekoliko država do kraja decenije, ostavivši ekonomijama tih država karakteristike kao što su visok stepen nezaposlenosti, korupcija, inflacija i rastuća nejednakost.[11] Uzevši u obzir poteškoće sa kojima su se suočavala tržišta u razvoju svuda širom sveta, Latinoamerikanci su odbacili liberalnu ekonomiju i iskoristili unapređenu demokratiju kako bi izabrali svoje levičarske lidere, prilikom čega se nekoliko izabranih vlada okrenulo autoritarnosti.[10] Kako je Kina u to vreme sve više industrijski napredovala i kako je to iziskivalo resurse za njenu rastuću ekonomiju, ona je iskoristila zategnute odnose sa Sjedninjenim Državama i udružila se sa levičarskim vladama.[10]

Prema rečima Kristine Kiršner,koja je i sama bila predsednica , Ugo Čavez predsednik Venecuele (inaugurisan 1999), Luis Inasio Lula da Silva predsednik Brazila (inaugurisan 2003) i Evo Morales predsednik Bolivije (inaugurisan 2006) bili su ,,tri musketara“ levice u Južnoj Americi[12] Do 2005. godine, Bi-Bi-Si je saopštio da je da od 350 miliona ljudi u Južnoj Americi, troje od četvoro živi u državi kojom vlada ,,predsednik koji naginje ka levici“ a koji je izabran tokom prethodnih šest godina..[7]

Upotreba izraza

[уреди | уреди извор]

Izraz ,,roze talas“ postao je značajan u savremenoj diskusiji o politikama Latinske Amerike na početku 21. veka. Poreklo ovog izraza može biti u vezi sa izjavom Larija Rotera, reportera Njujork tajms-a u Montevideu koji je okarakterisao izbor Tabarea Vaskeza za lidera Urugvaja ,,ne kao crveni talas... već kao rozi“."[8] Čini se da je izraz igra reči s obzirom da je "crveni talas" (biološki a ne politički fenomen) a gde je "crvena" – boja koja je dugo povezivana sa komunizmom – zamenjena svetlijim tonom ,,roze“ koji ukazuje na umerenije komunističke i socijalističke ideje koje su dobile na snazi.[13]

Uprkos prisustvu velikog broja latinoameričkih vlada koje su se izjasnile za prihvatanje levičarske ideologije, teško je napraviti kategorizaciju latinomameričkih država ,,prema dominantnim političkim tendencijama, kao što je crveno-plava postizborna karta Sjedinjenih Država“."[13] Prema Institutu političkih nauka, ekspertske organizacije i institucije en:think-tank levice sa sedištem u Vašingtonu, Okrug Kolumbija:

Iako je ovaj politički pomak teško kvantifikovati, njegovi efekti su na daleko zapaženi. Prema podacima sa Instituta političkih nauka, sednice samita nacija Južne Amerike i socijalnog foruma za nacionalne integracije iz 2006. godine pokazale su da su određene diskusije ,,koje su nekada održavane na marginama dominantnog diskursa neoliberalizma, sada premeštene u sam centar javne rasprave."[13]

Reakcija

[уреди | уреди извор]

Godine 2006, Republika Arizona navodi :[14]

Prema izveštaju iz 2007. godine Inter Presa novinske agencije:[15]

Pad

[уреди | уреди извор]

U izvesnoj meri,mislim da se levica istrošila u mnogim delovima Južne Amerike... Oličenje je počelo da se vidi u ispadu Argentine, stagnacije vidimo u Brazilu, ili u slučaju Venecuele, apsolutni neuspeh aktuelne stranke.

David Shirk, Univerzitet San Dijego[12]

Ugo Čavez,, koji je imao „snove o kontinentalnoj dominaciji“ viđen je kao pretnja sopstvenom narodu prema Michaelu Reid-u u Spoljnim Poslovima Spoljnim Poslovima koji su dotakli vrhunac 2007. godine.[10] Interesovanje za Cháveza se smanjilo nakon što je njegova zavisnost od prihoda nafte dovela Venecuelu u ekonomsku krizu, a on imao sve više tiranistički pristup.[10] Smrt Hugo Cháveza 2013. godine ostavila je najradikalnije krilo bez jasnog vođe, jer Nicolas Máduro nije imao isti međunarodni uticaj svog prethodnika.Međunarodna politika među levičarima je podeljena između dva stila: Cháveza i Lula da Silve, gde se Lula fokusirao na siromašne ljude, ali takođe i na privatna preduzeća i globalni kapital.[16] U 2015. pomak od levičara je postao još izraženiji u Latinskoj Americi. Magazin Ekonomist je objavio da se "Roze Plima" gasi[17] ,a Vice news navode da je 2015. bila godina u kojoj je „Roze Plima“ preokrenuta.[12] Do 2016. pad roze plime prouzrokovao je pojavu „novog prava“ u Latinskoj Americi.[18]

Prema New York Times „Latinoamerički levičarski bedemi počeli su da se raspadaju zbog raširene korupcije, usporavanje kineske ekonomije i loših ekonomskih izbora“, novine su detaljno izložile da levičarski lideri nisu preobratili ekonomiju, ni održavali politiku zaštite, a zanemarili su sva demokratska ponašanja.[19]

Ekonomija

[уреди | уреди извор]

Neki od rezultata posle prvih naprednih vlada u Latinskoj Americi uključuju između ostalog smanjenje jaza prihoda, nezaposlenosti, ekstremno siromaštvo, glad i[1][20] i ubrzano povećanje pismenosti.[1]

Zemlje poput Brazila, Ekvadora,[21][22] El Salvadora, Nikaragve,[23] i Kostarike[24] doživele su ekonomski rast tokom ovog perioda, dok je u Boliviji i El Salvadoru zapaženo žnačajno smanjenje siromaštva prema Svetskoj banci.[25][26]

Ekonomske poteškoće desile su se u zemljama kao što je Venecuela, gde je cena nafte i robe opala.[27] Sa velikim trošenjem na populističku politiku, levičarske vlade nisu uspele da uštede novac za potencijalni pad cena robe i i uočile kako njihova ekonomija slabi..[28]

Prema rečima predsednika Inter-američkog dijaloga, Mišela Šiftera povodom ekonomske situacije:

Odnosi između SAD i Kube su se otopili sa Kubinim ponovnim približavanjem SAD – u kada je glavni međunarodni partner Kube, Venecuela počela da doživljava ekonomske poteškoće.[29][30]

Korupcija

[уреди | уреди извор]

U Čileu, podrška predsednici Mišel Bašele naglo je opala 2016.nakon što je otkriven skandal u vezi sa korupcijom, poput Kaval skandala koji je uključivao njenog sina i snajku koji su primili milione dolara od potpredsednika čileanske banke Andronika Luksik Krejga, iskoristivši ga za profitnu dobit od 5 miliona dolara nakon prodaje zemlje..[31][32]

Javna podrška i izbori

[уреди | уреди извор]

Ako je početak 21. veka predstavljao novi početak za Latino levicu...regija se sada suočava sa rađanjem novedesnice..

AFP, Sept. 2016[18]

Levičarske vođe su se suočile sa naglim padom podrške sa brazilskim Dilmaov Ruseovomkoji je pao na 9% odjula 2015. god,[33] peruanskim Oljantom Umalom na 14%,[34] Čileanskom Mišel Bašele blizu 24% od septembra 2015.[35] i Nikolasom Madurom 24,3% odjula 2015.[36]

Izbori su takođe značili pad Roze plime.Usled nedostatka podrške javnosti ekvadorski Rafael Korea je rešio da se ne kandiduje ponovo,[18] iako je njegov potpredsednik Lenin Moreno pobedio na sledećim izborima .[37] Izbor desničarskog Maurisija novembra 2015 za predsednika Argentine je osnažio desničarske vlade, iako su populistički pokreti peronizma i kiršnerizma (koji su povezani sa popularnošću njihovog vođe Fernanda de Kiršnera)[38] ipak ostali samo uopšteni.[12] U Venecueli opozicija izabranoj većini Demokratskog Jedinstva je osvojila dvotrećinsku većinu u venecuelanskoj narodnoj skupštini 2015. na venecuelanskim parlamentarnim izborima mesec dana nakon Makarijevog izbora decembra 2015..[12] In a Na referendumu 21.02.2016. birači su odbili konstitutivni predlog da se dozvoli bolivijskomn predsedniku Moralesu da se kandiduje za četvrti mandat za predsednika.[39] Pedro Pablo Kučinski je pobedio na peruanskim izborima u 2016., i tako je Peru postao još jedna zemlja koja se odvojila od levičarske vlade.[40] 31.08.2016. brazilska predsednica Dima Rusev je opozvana sa dužnosti i uklonjena sa položaja, i na to mesto je došao njen desničarski potpredsednik Majkl Temer .[18]

Protesti

[уреди | уреди извор]

Levičarske vlade u latinskoj Americi su bile ogrezle u korupciji.[28] Od 2014. do 2016. održani su mnogobrojni protesti protiv njih. U Venecueli su se ti protesti dešavali zbog ekonomskih problema i korupcije. U Nikaragvisu bili zbog akcija koje je preduzeo predsednik Ortega i izgradnje kanala Nikaragva. Milioni Brazilaca su od 2015. do 2016.od 2015. do 2016. protestovali zbog korupcije predsednice Rusev i Lule De Silva tražeći Rusevino izuzeće. Protesti u Ekvadoru 2015. su počeli kada je stanovništvo počelo da se buni protiv aktivnosti predsednika Koree.

Politički ishod

[уреди | уреди извор]

Nakon uvodjenja politike „Roze plime“ veza između levičarski i desničarski orijentisanih vlada i javnosti se promenio. Sve do 1990.-ih postojale su samo dve klase u Latinskoj Americi: politička elita i obični građani. Kako je levičarska vlast preuzela vlast u regionu, porast cena robe finansira njihovu populističku politiku koja je smanjila nejednakost i pomagala autohtonim pravima. Takav napredak promenio je desničarsko krilo u Latinskoj Americi, terajući ih da usvoje više praksi o društvenoj svesti. Međutim, zbog prevelike potrošnje prethodnih levičarskih vlada u 2000, od strane građana su tražene konzervativne vlade 2010, koji su zahtevali održive ekonomije i zahtevali od potencijalnih naprednjačkih političara da preispitaju svoje poslovanje.

Izabrani Predsednici

[уреди | уреди извор]

Ispod su navedeni izabrani predsednici Južne Amerike
Note: Centre-left presidents are marked with *

Timeline

[уреди | уреди извор]

See also

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Abbott, Jared. „Will the Pink Tide Lift All Boats? Latin American Socialisms and Their Discontents”. Архивирано из оригинала 6. 4. 2017. г. Приступљено 5. 4. 2017. 
  2. ^ Oikonomakis, Leonidas. „Europe’s pink tide? Heeding the Latin American experience”. Архивирано из оригинала 06. 04. 2017. г. Приступљено 5. 4. 2017. 
  3. ^ [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (20. новембар 2008) SustainabiliTank: Guatemala
  4. ^ а б da Cruz, Jose de Arimateia (2015). „STRATEGIC INSIGHTS: FROM IDEOLOGY TO GEOPOLITICS: RUSSIAN INTERESTS IN LATIN AMERICA”. Current Politics and Economics of Russia, Eastern and Central Europe. Nova Science Publishers. 30 (1/2): 175—185. 
  5. ^ а б Isbester, Katherine (2011). The Paradox of Democracy in Latin America: Ten Country Studies of Division and Resilience. Toronto: University of Toronto Press. стр. xiii. ISBN 978-1442601802. 
  6. ^ [2] Boston Globe: The many stripes of anti-Americanism
  7. ^ а б в [3] BBC News: South America's leftward sweep
  8. ^ а б [4] Архивирано [Date missing] на сајту Portuguese Web Archive|Portuguese Web Archive Pittsburg Tribune-Herald: Latin America's 'pragmatic' pink tide
  9. ^ „Once Saudi Venezuela, now a 'pink tide' casualty”. The Chicago Tribune. 2016. Приступљено 30. 6. 2016. 
  10. ^ а б в г д Reid, Michael (Sep—Oct 2015). „Obama and Latin America: A Promising Day in the Neighborhood”. Foreign Affairs. 94 (5): 45—53.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  11. ^ а б в Rodriguez, Robert G. (2014). „Re-Assessing the Rise of the Latin American Left” (PDF). The Midsouth Political Science Review. Arkansas Political Science Association. 15 (1): 59. ISSN 2330-6882. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 12. 2015. г. Приступљено 26. 05. 2017. 
  12. ^ а б в г д Noel, Andrea (29. 12. 2015). „The Year the 'Pink Tide' Turned: Latin America in 2015 | VICE News”. VICE News (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2015. 
  13. ^ а б в г „Archived copy”. Архивирано из оригинала 10. 9. 2009. г. Приступљено 24. 3. 2016.  Institute for Policy Studies: Latin America's Pink Tide?
  14. ^ „The Issue: A Changing Latin America: Fears of 'Pink Tide'”. The Arizona Republic. 12. 6. 2006. 
  15. ^ [5] Архивирано на сајту Wayback Machine (14. новембар 2007) Inter Press Service: Challenges 2006–2007: A Bad Year for Empire
  16. ^ Latin America's political right in decline as leftist governments move to middle
  17. ^ „The ebbing of the pink tide”. The Economist. 
  18. ^ а б в г de Oliveira Neto, Claire; Howat Berger, Joshua (1. 9. 2016). „Latin America's 'pink tide' ebbs to new low in Brazil”. Agence France-Presse. Архивирано из оригинала 02. 09. 2016. г. Приступљено 3. 9. 2016. 
  19. ^ „The Left on the Run in Latin America”. The New York Times. 23. 5. 2016. Приступљено 5. 9. 2016. 
  20. ^ „Tres tenues luces de esperanza Las fuerzas de izquierda cobran impulso en tres países centroamericanos” (PDF). Nueva Sociedad. 2014. Архивирано из оригинала 10. 08. 2014. г. Приступљено 20. 06. 2017. 
  21. ^ „Boom económico en Ecuador”. El Telégrafo. Приступљено 5. 4. 2017. 
  22. ^ World Bank (2014). „Ecuador”. Приступљено 5. 4. 2017. 
  23. ^ World Bank. „Nicaragua”. Приступљено 5. 4. 2017. 
  24. ^ OECD. „Costa Rica - Economic forecast summary (November 2016)”. Приступљено 5. 4. 2017. 
  25. ^ World Bank (2015). „Reducing poverty in Bolivia comes down to two words: rural development”. Приступљено 5. 4. 2017. 
  26. ^ World Bank. „El Salvador”. Приступљено 5. 4. 2017. 
  27. ^ а б Partlow, Joshua; Caselli, Irene (23. 11. 2015). „Does Argentina’s pro-business vote mean the Latin American left is dead?”. The Washington Post (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2015. 
  28. ^ а б G. Castañeda, Jorge (22. 3. 2016). „The Death of the Latin American Left”. The New York Times. Приступљено 23. 3. 2016. 
  29. ^ „Why the United States and Cuba are cosying up”. The Economist. 29. 5. 2015. Приступљено 14. 11. 2015. 
  30. ^ Usborne, David (4. 12. 2015). „Venezuela’s ruling socialists face defeat at polls”. The Independent (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2015. 
  31. ^ „Aprobación de Michelle Bachelet cae ocho puntos y llega a un mínimo histórico de 31%”. 1. 4. 2015. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 11. 3. 2016. 
  32. ^ Rojas, Nicole. „Chilean President Michelle Bachelet's son Sebastián Dávalos testifies in Caval corruption scandal”. International Business Times UK. Приступљено 11. 3. 2016. 
  33. ^ „Avaliação positiva do governo Dilma cai para 9%”. Carta Capital. 1. 7. 2015. Приступљено 17. 7. 2015. 
  34. ^ Diario La República. „Aprobación de Ollanta Humala en octubre de 2015”. Архивирано из оригинала 21. 12. 2015. г. Приступљено 26. 5. 2017. 
  35. ^ Rosario Álvarez, Adimark: Bachelet obtiene 24% de aprobación registrando la peor cifra en la historia de la encuesta Архивирано на сајту Wayback Machine (24. септембар 2015) Politica, 02 de septiembre del 2015
  36. ^ Ulmer, Alexandra (13. 8. 2015). „Popularity of Venezuela's Maduro inches down to 24.3 percent”. Reuters. Приступљено 30. 12. 2015. 
  37. ^ „Ecuador's ruling-party candidate Moreno declared presidential winner”. ABC News. 
  38. ^ Argentina's Ex-President Wants Everyone to Know She's Not Scared of Corruption Probes – VICE News, April 14, 2016
  39. ^ „Bolivian voters reject fourth term for Morales – BBC News”. BBC News (на језику: енглески). Приступљено 25. 2. 2016. 
  40. ^ Stuenkel, Oliver (8. 6. 2016). „Peru: Kuczynski victory is part of a broader political shift in the region”. Post Western World. Приступљено 12. 6. 2016. 
  41. ^ The Dominican Liberation Party in which both Dominican presidents belong to has a centrist position.
  42. ^ During his presidency Zelaya was a member of the Liberal Party of Honduras.

ekonomske ideologije političke ideologije Latino Amerika Neologizam Socijalizam Južna Amerika 1990-ih Južna Amerika 2000-ih



Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Roze_talas&oldid=28524746”