Пакистан

Исламска Република Пакистан اسلامی جمہوریۂ پاكِستان (лангуаге?) Ислāмī Јумхūриyа-ē Пāкистāн
Застава Грб
Главни град	Исламабад 33°40′0″Н, 73°10′0″Е
Највећи град	Карацхи
Службени језици	енглескиа Урду[1]
Други језици	пуњаби, синдхи, пасхто, балоцхи, сараики, хиндко, брахуи[2][3]
Демоним(и)	Пакистанци
Говернмент
• предсједник	Асиф Али Зардари (ППП)
• премијер	Схехбаз Схариф (ПМЛ-Н)
• предсједник Сената	Мухаммад Садиq Сањрани (БАП)
• предсједник Дома	Аyаз Садиq (ПМЛ-Н)
• врховни судац	Qази Фаез Иса
• Горњи дом	Сенат
• Доњи дом	Национална скупштина
Стварање
Површина
• Укупно	796,095 км2[α 1] (36..)
Становништво
• Процјена за 2012	180,440.005[5] (6..)
• Густоћа	226.6 /км2 (55..)
БДП (ППП)	процјена за 2012
• Укупно	514.559 мрлд. $[6] (27..)
• Пер цапита	2.960 $[6]
БДП (номинални)	процјена за 2012
• Укупно	$230.525 биллион[6] (44..)
• Пер цапита	$1,410 [6]
Гини (2008)	30.0[7] средњи
ХДИ (2011)	0.504[8] низак (145..)
Валута	пакистанска рупија (Рс.) (ПКР)
Временска зона	УТЦ+5 (ПСТ)
• Љети (ДСТ)	УТЦ+6б (ПДТ)
Позивни број	+92
Веб-домена	.пк
в. такођер Пакистански енглески. Не рачуна се увијек; в. љетно рачунање времена у Пакистану.

Пакистан (پاکستان ); службено: Исламска Република Пакистан) је држава у јужној Азији. Граничи с Индијом, Кином, Афганистаном и Ираном. На југу излази на Арапско море, које је дио Индијског оцеана.

Пакистан је створен 1947. године, од већински муслиманског дијела Британске Индије, док је остатак земље постао данашња држава Индија. Године 1956., Пакистан се прогласио првом исламском републиком на свијету. Источни дио Пакистана је од 1971. године, постао независна држава Бангладеш.

Поријекло имена „Пакистан“ није потпуно јасно. На перзијском и урдском име земље значи „Земља чистих“. Цхоудхарy Рахмат Али, заговорник муслиманске државе на потконтиненту и творац имена земље, у свом дјелу „Сад или никад“ објављеном 28. сијечња 1933., даје другачије значење имену земље. Он га објашњава као акроним за акроним подручја у којима живе сјеверноиндијски муслимани- Панџаб, Афганија (данашња Сјеверозападна погранична покрајина), Кашмир, Синдх и Белуџистан^[9]. Касније је због лакшег изговора додано слово „и“. Као почетно слово ријечи „ислам“, ово слово може наглашавати важност религије у првој исламској републици на свијету, такођер може и наглашавати важност ријеке Инд, која је најважнија ријека у Пакистану.

Иако подручје данашњег Пакистана никад није било држава под тим именом све до независности 1947. већ дио многих државних творевина освајача с Иранске висоравни и Индијског потконтинента, на овом подручју се развила једна од најранијих свјетских цивилизација. Индска цивилизација имала је развијену пољопривреду, трговину, грађевинарство и знаност, а користила је досад недешифрирано индско писмо. Ова цивилизација датира из средине 3. миленија пне., а нестала је око 1800. пне. из данас још непознатих разлога. Индска цивилизација протезала се уздуж Инда и њених притока у Синдху и Панџабу све до сјеверозападне Индије и Гуџарата. Међу бројним пронађ��ним градовима и насељима најзначајнији су Хараппа у Панџабу и Мохенџо Даро у Синдху.

Средином 2. миленија пне. у Пакистан из Централне Азије долазе Аријци. Њих је карактеризирала ведска култура и хиндуизам. Средином 6. вијека пне. читаво подручје заузимају Ахемениди. У 4. вијеку пне. долази до ширења будизма, а доласком Македонаца долази до мијешања хеленистичке и будистичке културе. У 2. и 1. вијеку пне. долази до процвата Гандхара које се налазило на простору данашњег Афганистана и сјеверозападног Пакистана. Касније је Пакистан припадао Кушанском и Гуптском царству.

Почетком 8. вијека је подручје Пакистана дошло у контакт с исламом, а 712. године су Арапи под водством Мухамеда ибн Касима освојили подручје Инда. Вјековима је граница између исламске и индијске културе била источно од Инда, тако да је Панџаб остао изван исламског утјецаја. Тек око 1000. године је иранска династија Газнавида проширила своју државу на цијели Пакистан и сјеверне дијелове Индије. Све до почетка 19. вијека подручјем Пакистана владале су разне династије, укључујући владавину иранске Гуриде (12. и 13. вијек), сјеверноиндијски Делхијски султанат (13. и 14. вијек) и Могулско Царство (од 16. до 18. вијека), те афганску династију Дурани (18. и 19. вијек).

Године 1843. је Британска источноиндијска компанија заузела Синдх, а шест година касније и Панџаб. Тада почиње стогодишње раздобље пакистанске повијести под британском колонијалном влашћу. Од 1858. године су британски посједи у Индији под изравном управом британске круне.

Индијски покрет за независност почео је дјеловати од 1885. године, стварањем Индијског националног конгреса. Уз већином хиндуистички конгрес, 1906. године је створена и Муслиманска лига. Њен вођа Мухамед Али Џина уз потпору индијских муслимана почиње захтјевати засебну државу, али сви покушаји компромиса с конгресом пропадају. Иако је велики дио муслиманског становништво подупро ову идеју, већина Паштунаца је била за уједињену Индију или за прикључење паштунских подручја Афганистану. Лахорском резолуцијом 1940. године, ударени су темељи за стварање муслиманске државе у Индији.

Држава Пакистан настала је 14. 8. 1947. године, од већински муслиманских дијелова Британске Индије. У тренутку одвајања на простору данашње Индије је остало више од четири милијуна муслимана, док је на простору Пакистана остало око седам милијуна хиндуиста и сикха. Претпоставља се да је у сукобима око подјеле живот изгубило око 750.000 особа. Након подјеле Британске Индије се Пакистан састојао од два, 1500 километара удаљена дијела - од западног и источног Пакистана. Териториј западног Пакистана је подручје на којем се налази данашња Исламска Република Пакистан. Источни Пакистан састојао се од источног, већински муслиманског дијела бивше британскоиндијске покрајине Бенгал, а данас је то самостална држава Бангладеш. Припадност кнежевине Кашмира Индији или Пакистану била је упитна. Осим већински хиндуистичког Јаммуа и већински будистичког Ладакха, већина становништва Кашмира су муслимани. Будући да су чланови владајуће династије били хиндуисти, кнез је испочетка одуговлачио с одлуком, а касније се одлучио на припојење Индији. Пакистан је с временом освојио контролу над сјеверозападним дијелом Кашмира. Обије државе тврде да је цијели Кашмир њихов териториј, а референдум којег су предложили Уједињени народи никад није проведен. Кашмирски сукоб и данас доминира односима ових двију држава.

Године 1948. умире Али Џина. Због разних политичких разлога 1958. године, долази до државног удара под водством генерала Мухамеда Ајуб Кана што је точка прекретница у повијести земље. Након овог војног режима слиједио је идући од 1969. године, под водством генерала Мухамеда Јахје Кана.

Велика удаљеност између два дијела држава је онемогућивала државну и господарску организацију, те стварање заједничког националног идентитета. Успркос припадности истој религији, због које је уставом из 1956. Пакистан постао прва исламска република на свијету, бенгалски језик и култура остали су најважнији елементи идентитета источног Пакистана. Неједнакост се видјела и у расподјели политичке моћи и господарских ресурса. Влада у западнопакистанском Карачију, те од 1958. у Исламабаду који је постао нови главни град, запостављала је источни Пакистан у расподјели државног новца и у додјели водећих функција у управи и оружаним снагама. Након што је сепаратистичка Аwами Лига која је била друга по јачини политичка странка у Пакистану, на изборима 1970. побиједила у свим изборним јединицама у источном Пакистану, те тиме освојила апсолутну власт у заједничком пакистанском парламенту, предсједник Јахја Кан је прогласио изборе нерегуларнима и одбио предати власт. Као резултат тога избиле су побуне чиме је почео источнопакистански рат за независност. У просинцу 1971. је источни Пакистан прогласио независност као самостална држава Бангладеш.

Вањска политика Пакистана остала је у сјени моћније сусједне државе Индије с којом је од 1947. водила три рата, од чега два због Кашмира. Ни први индијско-пакистански рат који је трајао од 1947. до 1949., нити други индијско-пакистански рат (1965.) није промијенио статус Кашмира. Године 1971., Индија је стала на страну источнопакистанског покрета за неовисност у Бангладешком рату. Године 1999., поновно је избио оружани сукоб у Кашмиру, али је остао ограничен на мање подручје. Иако службено нису били у рату, у том сукобу познатом као Каргилски рат је погинуло више стотина особа у неколико тједана.

Губитак источног дијела земље је присилио 1971. године предсједника Јахју Кана на оставку, чиме је почело демократичније раздобље. Његов насљедник Зулфикар Али Буто прихватио је 1973. године нови устав којим су премијеру додијељене највеће државне овласти, а титула предсједника је сведена на репрезентативну улогу. Године 1977., пропало је стварање демократске владе, а генерал Мухамед Зиа ул-Хак је у ненасилном државном удару свргнуо премијера Бута и увео трећу војну диктатуру. Он је даљње исламизирао Пакистан и увео шеријатске законе. Његову владавину је обиљежио велики господарски раст и судјеловање у афганско-совјетском рату у сусједном Афганистану уз помоћ САД-а.

Након смрти Зије ул-Хака 1988. године, одржани су први слободни избори у земљи након 1977., на којима је побиједила Беназир Буто која је постала првом женом на челу неке исламске државе. Године 1990., на власт долази Наваз Шариф. Буто опет долази на власт 1993., након чега је Шариф опет замјењује од 1997. године. У свибњу 1998., Пакистан проводи неколико нуклеарних покуса као реакцију на индијске нуклеарне покусе.

У једном од оружаних сукоба с Индијом у кашмирској каргилској регији у љету 1999. је Пакистан доживио пораз. Војним ударом на власт долази генерал Первез Мушараф који успоставља четврту војну диктатуру у Пакистану. Од 2001. године је Мушараф предсједник државе.

Од терористичких напада 2001. на САД се у Пакистану догађају бројни религијски мотивирани сукоби, посебице зато што је Мушараф блиски савезник у политичком и војном смислу са САД-ом. Успркос незадовољству пакистанске јавности Мушарафов режим и даље је активно укључен у рат против тероризма којег су покренуле Сједињене Државе.

У студеном 2007. године је генерал Мушараф прогласио изванредно стање и суспендирао устав земље. Недуго након тога је Пакистан избачен из Цоммонwеалтха.

Пакистан се протеже између 24. и 37. сјеверне географске ширине, те између 61. и 77. источне географске дужине на површини од 796.095 км² чиме је девета по величини држава у Азији. Ако се укључе Азад Кашмир и Сјеверна подручја, држава има површину од 880.254 км² што је површина која је отприлике 3,5 пута већа од бивше Југославије. Граничи с четири независне државе: Ираном на југозападу, Афганистаном на сјеверозападу, Кином на сјевероистоку и Индијом на истоку. На југу Пакистан има 1046 км дугу обалу на Арапском мору.

Пакистан се угрубо може подијелити на три велике регије: висинско подручје на сјеверу, долину ријеке Инд и Балучистанску висораван.

На крајњем сјеверу Пакистан се додирује с Хиндукушом, Каракорумом и Хималајом, које су највише планине свијета и које дијеле земљу од средишње Азије. Хиндукуш се протеже од афганистанске границе на западу до горњих дијелова Инда на истоку и досеже висину од око 7700 метара (Тирич Мир). На Каракоруму, сјеверно од Инда се налази 8611 метар висок К2, највиша точка у Пакистану и други највиши врх на свијету. Јужно од горњег Инда, Пакистан има мањи удио у Хималајама, с 8125 метар високим врхом Нанга Парбат. Пет од 14 врхова свијета који су виши од 8000 метара налазе се на територију којег контролира Пакистан.

Утјецајни слив Инда је велик скоро милијун квадратних километара, а у њему се налазе скоро све велике пакистанске ријеке – Кабул, Џелам, Ченаб, Рави и Сатлеџ. Долина ријеке Инд је велико плодно подручје које је обликовао муљ из ријеке. Може се подијелити на двије регије које угрубо одговарају покрајинама Панџаб и Синдх. Ријека на крају завршава у 8000 км² великој делти која је улијева у Арапско море.

Сјевероистоком Балучистана доминирају Сулејманске планине које обиљежавају границу између Иранске висоравни и Индијског потконтинента. Остатак овог географског подручја је већином пустињско подручје с мањим насељеним заједницама које живе већином уз ријеке. Ово је подручје честих сезмичких активности због подвлачења индијске плоче под еуроазијску плочу.

У Пакистану влада суха подтропска континентална клима са знатним локалним и сезоналним разликама, док падалине нису честе. Локалне разлике се најјасније виде на примјеру обалне климе уздуж Арапског мора гдје је обично топло и климе у планинским ланцима на које се може доћи само с врхунском опремом у свибњу и липњу.

Зиме су обично хладне и сухе, а трају од просинца до вељаче. Прољећа су топла и суха, те трају од ожујка до свибња након чега почиње љетно монсунско раздобље које траје до рујна. Друго монсунско раздобље траје од листопада до студеног.

Значајније падалине (преко 1000 мм годишње) се догађају у сјеверном Панџабу. Лахоре годишње прима око 500 мм, док у јужном Панџабу и Синдху је тај просјек мањи од 200 мм. Изнимно сушно подручје је Балучистан, гдје у западним подручјима годишње падне мање од 100 мм падалина. Највећи број падалина овдје падне у зими.

Највиша забиљежена температура у Пакистану је измјерена у Мултану у липњу 1993. године, кад је температура нарасла до 54°Ц.

Од независности је политичку ситуацију у земљи карактеризирала нестабилност. Кратка демократска раздобља су увијек прекидали војни удари. Војска је владала земљом од 1958. до 1971., од 1977. до 1988., те поновно од 1999. године.

У неким дијеловима западног Пакистана гдје постоји феудална и племенска организација знатно је смањен утјецај државе. То је посебно истакнуто у подручјима гдје се налазе паштунска племена и у пограничном подручју Wазиристана под талибанском контролом у Племенским подручјима под федералном управом гдје службени Исламабад практички више нема утјецаја. Слична је ситуација и у неким дијеловима Балучистана и Сјеверозападне пограничне покрајине гдје пуно већи утјецај имају племенске вође и велепосједници. Држава има највећи утјецај у густо насељеним покрајинама Панџаб и Синдх.

Корупција у држави је раширена скоро на свим разинама управе. Према међународном индексу корупције Транспаренцy Интернатионала за 2006. годину, Пакистан се налази на 142. мјесту, према чему спада у најкорумпираније земље свијета^[10].

Према уставу из 1973. године, Исламска Република Пакистан је федерална полупредсједничка демократска република. Ислам је државна религија. Иако је након укидања устава 1999. он поновно враћен 2002., поновно је суспендиран у студеном 2007. године.

Према уставу, на челу државе налази се предсједник којег изборно тијело бира на мандат од пет година. Предсједник мора бити муслиман стар минимално 45 година. Дужности предсједника су већином репрезентативне уз нека посебна права. Предсједник има могућност распуштања националне скупштине и налази се на челу оружаних снага.

Према уставу, законодавну власт има парламент (меџлис). Он се састоји од два дома, националне скупштине (горњи дом) и сената (доњи дом). Национална се скупштина састоји од 342 заступника, од којих се 272 бира изравно на изборима на петогодишњи мандат. Гласачко право имају сви грађани старији од 18 година. Шездесет парламентарних мјеста имају жене, а десет је резервирано за чланове вјерских мањина. Резервирана мјеста додјељују се странкама сукладно њиховом изборном резултату. Сенат има 100 заступника који се бирају из покрајинских скупштина свих покрајина и Племенских подручја под федералном управом. Иако се по хијерархији сенат налази изнад скупштине, скупштина има више моћи.

Пакистански правосудни систем је још већином заснован на британскоиндијском праву, укључујући Цоммон Лаw, а од 1970-их у систем су укључени и бројни исламски шеријатски закони.

Врховни суд Пакистана (Супреме Цоурт) налази се у Исламабаду. Предсједника врховног суда (Цхиеф Јустице) бира предсједник државе. Остале суце врховног суда и све суце високих судова (Хигх Цоуртс) у покрајинама, такођер бира предсједник државе уз ��авјетовање предсједника врховног суда. Врховни суд је надлежан за спорове између државе и покрајина, те између самих покрајина.

Уз цивилно правосуђе постоји и Федерални шеријатски суд (Федерал Схариат Цоурт) с осам судаца. Тројица од судаца су вјерски учењаци тј. улеме. Задатак овог суда је усклађивање законодавства с исламским учењима.

Иако су паштунска племенска вијећа (џирге) забрањена, у неким дијеловима земље њихов суд се и даље поштује.

Најважнију улогу послије независности земље имала је Муслиманска лига, која је имала сличну улогу као Конграсна странка у Индији. Након смрти Али Џине 1948. који је био вођа странке, она је брзо изгубила на важности. Најпознатија насљеднца ове странке данас је Пакистан Муслим Леагуе Qуаид-е-Азам (ПМЛ-Q) блиска генералу Мушарафу. Додатак имену Qуаид-е-Азам на урдском значи „велики вођа“, а односи се на оснивача државе Али Џину. Народна странка Пакистана (Пакистан Пеопле’с Партy или ППП) која је основана 1967. била је владајућа странка за вријеме Зулфикара Али Бута и његове кћери Беназир Буто. Двије главне исламистичке странке су Јамаат-е-Ислами (Исламска заједница) и Јамиат-Улема-е-Ислам (Исламска заједница улема) које заједно чине дио вјерске коалиције Муттахида Мајлис-е-Амал (ММА) која је јака у Балучистану и Сјеверозападној пограничној покрајини. Мухаџирску мањину у земљи заступа Муттахида Qауми Мовемент (МQМ).

Стјецањем независности 1947. године, Пакистан је постао члан УН-а. Држава је 1972. изашла из Цоммонwеалтха чија је чланица била од независности због признавања Бангладеша и његовог чланства у Цоммонwеалтху. Иако се Пакистан 1989. поновно одлучио за чланство у заједници, суспендиран је 1999. након Мушарафовог војног удара све до 2004. године. Након проглашења изванредног стања у Пакистану, 22. студеног 2007. држави је поновно суспендирано чланство. Пакистан је члан и Свјетске банке, Међународног монетарног фонда (ММФ), Организације исламске конференције (ОИК), Азијске банке за развој, Јужноазијског удружења за регионалну сурадњу (СААРЦ), Организације за господарску сурадњу (ЕЦО) и много других међународних организација. Унутар Свјетске трговинске организације Пакистан спада у скупину од 20 главних земаља у развоју (Г-20).

Пакистански војни буџет је с 4,26 милијарде долара (2005.) пуно мањ од сусједних држава као што су Индија (19,04 милијарди), Кина (81,48 милијарди) и Иран (6,2 милијарди). Ипак удио војног буџета у државном прорачуну је с 21% (2005.) необично висок. Пакистанска војска је подијељена у три класична војна рода с укупно око 520 000 људи. Од тога зрачне снаге имају око 45 000 припадника, а морнарица око 25 000. Постоји и око 513 000 резервиста и око 300 000 припадника паравојних јединица. Свеукупно оружане снаге имају око 1,4 милијуна људи. Главни заповједник је предсједник државе.

Копнене снаге имају око 2300 тенкова, типа Т-59 (око 1200 комада), Т-80УД (око 320 комада), Ал-Кхалид (модифициран Т-90 II; око 320 комада), Т-69 (око 250 комада) и Т-85 (око 200 комада). Уз 1150 оклопних транспортера типа М113, војска има око 3000 топова и хаубица (стање 2005.).^[11]

Зрачне снаге имају око 327 борбених зракоплова типа Мираге 3 (87 комада), Ј-7 (иначица МиГа 21; 74 комада), Мираге 5 (52 комада), Q-5 (42 комада), Ј-6 (иначица МиГа 19; 40 комада) и Ф-16 (32 комада), као и 288 школских и 32 транспортна зракоплова. Пакистанске зрачне снаге имају и 15 борбених зракоплова типа Алоуетте III (стање 2005.)^[12].

Конвенционлне поморске снаге укључују један разарач, осам фергата, девет подморница и девет хеликоптера типа Сеа Кинг и Сеа Лyнx (стање 2005.)^[13].

Пакистан је као и Индија, Нуклеарна сила и није потписао договор о неширењу нуклеарног оружја. Прво нуклеарно оружје тестирано је 1998. године. Претпоставља се да држава посједује од око 24 до 75 нуклеарних глава, макар не постоје службене бројке. Такођер је непознат и број средње и далекодометних пројектила. Познато је да држава има пројектиле типа Схахеен I, Схахеен II, Гхаури I-III као и Хатф-II Абдали. Пакистан је у коловозу 2005. тестирао и крстарећу ракету Хатф VII Бабур која може носити нуклеарну главу. Тиме има могућност напасти било коју земљу у средишњој Азији и блиском истоку.

Пакистан је након устава из 1973. федерална држава. Подијељен је на четири покрајине, а то су: Балучистан, Сјеверозападна погранична покрајина, Панџаб и Синдх од којих свака има властиту покрајинску скупштину чије чланове народ бира на пет година. На челу покрајинске владе налази се челник странке с највећим бројем заступника у покрајинској скупштини.

Териториј главнога града Исламабада и Племенска подручја под федералном управом на граници с Афганистаном су под изравном управом средишње власти, као и Сјеверна подручја у Кашмиру под пакистанском окупацијом. Аутономно подручје Азад Кашмир има властиту законодавну скупштину, премијера и предсједника.

Свака територијална јединица је подијељена у округе. Териториј главнога града чини само један једини округ. Свеукупно у Пакистану постоји 119 округа, од којих су 14 у окупираном подручју Кашмира. Једина изнимка су Племенска подручја под федералном управом.

	Територијална јединица	Статус	Главни град	Површина
1	Балучистан	покрајина	Qуетта	347.190 км²
2	Сјеверозападна погранична покрајина	покрајина	Пешавар	74.521 км²
3	Панџаб	покрајина	Лахоре	205.344 км²
4	Синдх	покрајина	Карачи	140.914 км²
5	Исламабад	Териториј главнога града	Исламабад	906 км²
6	Племенска подручја под федералном управом	подручје под савезном управом	Пешавар	27.220 км²
7	Азад Кашмир	аутономно подручје	Музафарабад	11.639 км²
8	Сјеверна подручја	подручје под савезном управом	Гилгит	72.520 км²
	Пакистан	исламска република	Исламабад	880.254 км²

По попису становништва из 1998. године, земља је имало 132 милијуна становника (искључујући окупирана подручја Кашмира гдје живи око четири милијуна људи), у српњу 2006. године, овај број се попео на 166 милијуна, што укључује контролирана подручја Кашмира^[14]. По томе је Пакистан шеста земља свијета по броју становника, послије Кине, Индије, САД-а, Индонезије и Бразила.

Густоћа становништва од 188 становника/км² слична је Италији. Ипак, становништво је врло неједнако насељено диљем земље. Три четвртине становништва живи у плодним ријечним подручјима Панџаба и Синдха, док су суха подручја на сјеверу и западу земље врло слабо насељена. Најслабије насељена подручја су пустиња Тхар и Балучистан. У Балучистану који покрива око 40 % површине земље живи само пет посто становништва, док у Панџабу који не чини ни четвртину површине земље живи више од половице становништва. Стопа урбанизације је још прилично ниска, 2004. године само је 34 % Пакистанаца живјело у градовима.

С годишњим растом становништва већим од два посто, Пакистан има једну од највећих стопа раста у Азији. Иако је број живорођених на 1000 становника пао с 43 (1970.) на 29,74 (2006.), и даље је на врло високој разини. Ипак, ово није једини разлог високом расту броја становника. Побољшана здравствена заштита је повећала очекивану животну доб с 51 године (1970.) на 63,4 године (2006.), чиме је број умрлих на 1000 становника у истом раздобљу пао с 16 на 8,23. Стопа феритлности 2006. године, била је четири дјетета по жени, просјечна старост становништва била је 20 година, с постотком од 39 % дјеце старости мање од 15 година.

Пакистан је вишенародна држава. Више од три четвртине становништва земље су индоаријског подријетла. Далеко највећа етничка скупина од ове групе су Панџапци с удјелом од преко 40 % у становништву, а слиједе их Синдхи с 14 % и Сараики с 10 % који живе у јужном Панџабу. Посебан положај заузимају мухаџири с удјелом од седам до осам посто у становништву. Они су једна од посљедица подјеле Британске Индије 1947. године, кад су бројни сјеверноиндијски муслимани избјегли у Пакистан. За разлику од осталих етничких скупина они живе већином у градовима диљем земље. У Синдху заузимају 40 %, док у Панџабу заузимају 10 % урбаног становништва. Њихов удио међу руралним становништвом је изнимно мали.

Ирански народи чине око 20 % становништва Пакистана. Паштунци који живе у сјеверозападу земље уз границу с Афганистаном и у сјеверном Балучистану су, с удјелом од 15 % у становништву, друга по броју етничка скупина у Пакистану. Највећи дио од процјењеног броја од три милијуна афганистанских избјеглица у Пакистану припадају овој етничкој скупини. Друга велика иранска етничка скупина су Балучи (Балучи) који чине око три посто становништва. I Паштунци и Балучи подијељени су у племенске заједнице.

Брахуи у источном Балучистану су изолирани представници дравидских народа, који иначе већином живе на југу Индије. У земљи живе још бројне етничке скупине, поготово на сјеверу земље.

Главни чланак: Етничке групе Пакистана

У Пакистану се говори више од 50 језика. Ти језици обично одговарају етничкој подјели земље^[15].

Службени језици су урдски и енглески. Док се енглески користи већином у државне, пословне и образовне сврхе, урдски је језик опћег споразумијевања у земљи. Овај национални језик изнимно је сличан хиндију, главном националном језику Индије, а разликује се већином по посуђеницама из перзијског и арапског, те по писму (иначици арапског писма). Као матерински језик урдски говори седам до осам посто становништва, већином мухаџири. Број говорника овог језика, због његове друштвене улоге стално расте, понајвише захваљујући његовој употреби у школама (урдски је наставни језик на примарној и секундарној разини школовања). Промовирање овог језика као националног језика наишло је на отпор у многим подручјима гдје се користе локални језици.

Далеко највећи језик по броју изворних говорника је панџапски, којег према попису из 1998. године говори 43 % становништва, ипак овај језик у писаном облику нема велику важност и за разлику од ситуације у Индији, није признат као службени језик. Синдски језик којим се служи 14 % становништва, у покрајини Синдх се користи и у службене сврхе. Говорници сараикија (10 % становништва) већином живе у јужном Панџабу. Хиндко, још један индоаријски језик, матерински је језик за око петину становништва у Сјеверозападној покрајини, што је око два посто становништва на националној разини. Паштунски (15%) и балучијски (3%) су ирански језици, док је језик брахуи (1,5%) дравидски језик. У Карачију живе мумбајске скупине које и данас говоре гуџаратски.

На сјеверу земље постоји велики број језика, који обично немају више од милијун говорника. Ови језици спадају у дардске, индоаријске и синотибетанске скупине. У сјеверним подручјима живи и око 100.000 говорника изолираног бурушаског језика.

Ислам је државна религија земље. Према попису становништва из 1998. године, 96,3 % пакистанског становништва су муслимани. Од мноштва облика ислама, око 80% становништва практицира традиционални ортодоксни облик исламске вјере. Ово је особито изражено међу становништвом с паштунском већином. Религијске мањине, као хиндуисти, још увијек немају сва права у изражавању својих вјерских увјерења која често скривају од јавности.

Већина вјерника су сунитски муслимани. Овај правац ислама подијељен је на више школа мишљења. Правац с највише сљедбеника су Барелвије, који слиједе суфијски покрет и ханефијски мезхеб. Већином доминирају у руралним дијеловима Синдха и Панџаба, али имају мноштво сљедбеника и у великим градовима као Лахоре, Мултан и Раwалпинди. Деобанди који исто слиједе ханефијски мезхеб и заговарају строго придржавање исламских правила су највише заступљени у Карачију, те међу Паштунцима у Сјеверозападној покрајини и Балучистану.

Постотак шиитске скупине имамита у свеукупном становништву земље није посве јасан. Обично се процјењује да их има око 20 %. Заступљени су у Карачију, Лахореу, Сиалкоту и Јхангу, као и у Сјеверним подручјима. У Пакистану постоје двије велике скупине исмаилита. Бохри живе већином у Карачију, а Низари већином у Сјеверним подручјима и Сјеверозападној покрајини. Ахмедије који чини 0,2 посто становништва и који живе већином у Рабwаху и око Сиалкота, од 1974. нису службено признати као припадници исламске заједнице, те су често подвргнути прогонима.

За вријеме подјеле 1947. године, скоро сви хиндуисти и сикхи су напустили Панџаб. У Синдху је остала трећина хиндуиста. Данас у тој покрајини живи око 1,8 милијуна хиндуиста, што је скоро свеукупна хиндуистичка заједница земље која на националној разини чини 1,8% становништва. У земљи постоји и нешто мањи број кршћана, око 1,6%. Они живе већином око Лахореа, у Раwалпинди и Исламабаду, те у Карачију. Многи од њих су били припадници касте недодирљивих, који су за вријеме британске власти прешли на кршћанство. Један дио дошао је и из Гое. Око половице кршћана припадају Римокатоличкој Цркви, док друга половица припадају заједници протестантских Цркви назива Цхурцх оф Пакистан. Такођер постоје и неке мање кршћанске заједнице, као и друге вјерске заједнице, примјерице зороастристи. Напади на хиндуисте и кршћане нису ријеткост, те је због тога Пакистан сматран земљом вјерске нетолеранције^[16].

У Пакистану влада тржишно господарство. Сва велика индустријска подузећа која су национализирана у 1970-има су поступно реприватизирана од 1990-их. Након великог успорења раста господарства који се догодио као резултат војног удара 1999. године, пакистанско господарство од 2002. биљежи снажан раст. У раздобљу године 2005./2006. тај је раст био 6,6 посто. Укупни бруто домаћи производ 2005. године је по Свјетској банци био око 110 милијарди УСД^[17]. Годишњи приход по становнику је још низак и износи 700 УСД.

Пакистанско господарство највише нарушава раширена корупција, недостатак инфраструктуре у појединим дијеловима земље и нестабилна политичка ситуација која отежава стране инвестиције. Инфлација је поприлично висока (2005./2006. је била 7,9%^[18]), као и буџетски дефицити који износи 4,2%^[19].

Унаточ великом напретку у индустријализацији и развитку услужног сектора, пакистанском господарством још снажно доминира пољопривреда. Иако се обрађује само једна трећина обрадивих површина у земљи, 44,1% запосленог становништва ради у пољопривреди(2005./2006.^[20]), а њезин удио у укупном БДП-у је 21,6% (2005./2006.^[21]).

Четири петине пољопривредних површина налази се уз Инд, док се остатак налази у оазама у Балучистану и сјеверним планинама. Највише се производе житарице и воће, као датуље и банане. Пшеница је култура која се највише узгаја. Пакистан спада међу десет највећих произвођача пшенице на свијету. У много мањем броју узгајају се и рижа, кукуруз и просо. Због мочварности и сланости тла, пољопривредна продуктивност није висока. Како би се избјегли ови проблеми уведени су системи за одводњу и пумпе.

Највећи пољопривредни извозни производ је памук којег се годишње произведе више од пет милијуна тона што чини Пакистан четвртим свјетским извозником памука. Остали важне извозне културе су шећерна трска и духан.

Стјецајем неовисности је у Пакистану остало, укључујући данашњи Бангладеш, само пет посто британскоиндијске индустрије. Будући да је развој индустрије био приоритет, почела је дјеловати пакистанска индустријска политика. Данас држава има врло разнолику индустријску производњу у којој је запослено 20,6% (2005./2006.^[20]) радне снаге, од чега двије трећине у производњи и једна трећина у изградњи. Удио индустрије у укупном господарству земље је 26,0%^[21]).

Далеко најважнија града индустријске производње је текстилна индустрија, поготово у преради памука. Пакистан је један од највећих свјетских произвођача памучне робе. Такођер је врло битна и прерада коже, од које се производи кожна одјећа, ципеле, рукавице и ногометне лопте. Међу остале важне индустријске гране спадају прехрамбена, кемијска и фармацеутска индустрија, те прерада и производња цемента, метала и папира.

2005./2006. Пакистан је извезао добра вриједна 14,962 милијарди УСД. Главни извозни производи били су текстилна роба (59,7 %, већином памук, понајвише одјећа, постељина, ручници и сл.), живежне намирнице (9,6 %, од чега рижа чини 6,9 %), кожа и ципеле (укупно 6,7 %), гориво (4,5 %), кемикалије и фармацеутика (2,7 %), индустријски производи (2,2 %, већином медицински инструменти), спортска опрема (2,1 %) и теписи (1,5 %)^[22].

Укупни увоз 2005./2006. износио је 25,598 милијарди УСД, а укључивао је стројеве и возила (27,5 %), нафту и нафтне деривате (23,3 %), кемикалије (14,7 %), живежне намирнице (6,7 %, од чега 2,6 % уље, 1,7 % шећер и 0,8 % чај), жељезо и челик (6,0 %) и текстиле (1,9 %)^[22].

Највећи пакистански трговински партнери су Еуропска унија (посебице Уједињено Краљевство и Њемачка), САД, Уједињени Арапски Емирати, Саудијска Арабија, Кина, Јапан и Кувајт.

Иако се пакистанска цестовна мрежа у тренутку стјецања неовисности састојала већином од неасфалтираних цеста, брзо је развијена и данас се 92% свих пријевоза роба и људи обавља цестовним прометом. Цестовна мрежа велика је 254.000 километара, од чега је 60% асфалтирано^[23]. Око 8 000 километара националних аутоцеста (Натионал Хигхwаyс) повезује све дијелове земље и све веће градове. Овим снажно прометно оптерећеним аутоцестама управља Натионал Хигхwаy Аутхоритy (НХА). У земљи постоје још и четири аутоцесте (Моторwаyс) које су дугачке 700 километара (стање 2003.)^[24], а планира се и градња других. Свеукупна цестовна мрежа је тренутно недовољна и не може пратити развој промета у земљи.

Прва жељезничка пруга на подручју данашњег Пакистана отворена је 13. свибња 1861. између Карачија и Котрија. Данас државно жељезничко подузеће Пакистан Раилwаyс запошљава око 90 000 радника и годишње превезе око 70 милијуна путника на 7 791 километара пруге^[25]. Електрифицирано је само 293 км пруге (од Лахореа до Кханеwала код Мултана) што чини мање од 4% свеукупне жељезничке мреже. Жељезничка мрежа је већином концентрирана у густо насељеним покрајинама Панџаб и Синдх, док жељезничка веза с лучким Гwадаром и сјеверним планинама не постоји. Жељезница нема толику важност у земљи као у сусједној Индији.

Три главне међународне зрачне луке у Пакистану су Карачи (Јиннах Интернатионал Аирпорт), Лахоре (Аллама Иqбал Интернатионал Аирпорт) и Исламабад (Исламабад Интернатионал Аирпорт). Везе с заљевским државама гдје ради велики број пакистанских радника имају и мање зрачне луке као Фаисалабад, Гwадар, Мултан, Пешавар и Qуетта. У земљи постоји велики број регионалних зрачних лука, чак и у врло издвојеним дијеловима земље. Национални зрачни пријевозник Пакистан Интернатионал Аирлинес (ПИА) дуго је имао монопол над домаћим летовима, док данас летове у земљи нуди и неколико приватних подузећа.

Прекоморски теретни промет одвија се готово искључиво у Карачију, што град чини главним средиштем пакистанске међународне трговине. Како би се растеретила поморска лука Карацхи Порт, 1970-их је изграђена друга лука нешто изван Карачија названа Порт Мухаммад Бин Qасим. У ожујку 2002., је Кина почела градити велику луку у Гwадару.

2003. године, Пакистан је 63,7% својих потреба за електричном енергијом покривао термоелектранама. Главни извори енергије су природни плин и нафта која се увози из блискоисточних земаља. Иако га сад тренутно не увози, Пакистан ће у будућности вјеројатно морати увозити природни плин због растућих енергетских захтјева. Због тога је Пакистан заинтересиран за изградњу плиновода којим би се плин допремио из Туркменистана преко Афганистана. Хидроелектранама се производи 33,9% енергије, док удио од 2,4% има нуклеарна енергија^[26]. Пакистан је био прва и једина исламска земља која је имала нуклеарне реакторе. Прва нуклеарна електрана прорадила је 1971., док је друга која је изграђена уз кинеску помоћ прорадила 2000. године. Планирају се и друге овакве електране уз кинеску помоћ. Осим хидроенергије, остали обновљиви извори енергије се практички не користе. У свибњу 2003., влада је основала Алтернативе Енергy Девелопинг Боард којим би се требала промовирати употреба алтернативних енергетских извора.

Телекомуникацијско подузеће ПТЦЛ које је приватизирано 1996. године, држало је монопол на фиксну телефонију све до 2005. године. Од тад такве услуге нуди неколико конкурената који су преузели само мали дио тржишта. 2005. године је у земљи постојало 5,3 милијуна фиксних телефонских прикључака. Број корисника мобилне телефоније попео се у студеном 2006. на 46 милијуна што је четири пута већи број од ситуације 2005. године^[27]. На тржишту мобилне телефоније влада жестока конкуренција између неколико пружатеља таквих услуга. Број приватних интернетских прикључака у земљи је још мален. 2005. године је постојало само 2,1 милијун прикључака на интернет. Због тога су интернетцафéи врло популарни у великим градовима.

Иако је од независности постигнут напредак у образовном систему, стопа неписмености у Пакистану која је око 50% је једна од највиших у Азији. Та стопа код мушкараца износи 37%, док је од жена неписмено чак 64% (стање 2004.)^[28]. Пакистанска влада је 2005./2006. годи��е давала 2,1% БДП-а у образовне сврхе, што је најмање од свих земаља у јужној Азији^[29]. До данас не постоји обвезни школски програм. Једино је у Панџабу основна школа обвезна по закону из 1994. године.

Државни образовни систем састоји се од три ступња. Петогодишњу основну школу могу похађати дјеца од пет година старости. Након тога слиједи трогодишња средња школа. Секундарно образовање састоји се од двогодишњег науковања у вишој школи (Хигх Сцхоол, еквивалент хрватској средњој школи) након које слиједи завршни испит, послије чега се образовање може наставити у Хигхер Сецондарy Сцхоол, која такођер траје двије године. Након завршетка ове школе, могуће је похађати једно од државних свеучилишта. У Пакистану постоји преко 110 државних и приватних свеучилишта^[30].

Осим јавних школа важан образовни фактор су и хиљаде медреса. Њих похађају већином дјеца из сиромашних обитељи који си не могу приуштити државно образовање. Такођер медресе често пружају и хуманитарну помоћ. Ипак, будући да нису под државном контролом, неке екстремистичке скупине користе медресе за ширење екстремистичких идеја.

У тренутку оснивања 1947. године, Пакистан је замишљен као муслиманска држава на индијском потконтиненту. Од одвајања Источног Пакистана (Бангладеша) 1971. године, Пакистан више није био дом већини муслиманског становништва у том дијелу свијета, него мањем дијелу од 400 милијуна муслимана који живе на потконтиненту. Осим религије, становништво Пакистана нема заједничку повијест, језик, политичку идеологију ни јаки осјећај заједништва, те је због тога тешко створити јединствен идентитет земље.

Због тога је тешко дефинирати „пакистанску културу“. Она обухваћа сав културни развој земље од независности или представља скуп свих култура Пакистана унутар граница земље. У првом случају пакистанска култура била би стара само 60-ак година. У другом случају она би обухваћала културе свих народа који данас живе у држави, али данашње границе Пакистана пресијецају неколико културних регија. Четири од пет најмногољуднијих народа у Пакистану- Панџаби, Паштунци, Балучи и становништво које говори урдски- било би културно повезано с барем једном сусједном земљом; Панџаби и урдско становништво с Индијом, Паштунци с Афганистаном, а Балучи и с Афганистаном и с Ираном.

Због свог положаја пакистанска култура је снажно повезана с индијском културом, али са знатним перзијско-арапским утјецајима.

Пакистанска књижевност стварана је на многим језицима, укључујучи најчешће урдски, синдски, панџапски, паштунски, балучки, а у новије вријеме и енглески, те у прошлости често и перзијски. Све до 19. вијека је књижевност на простору данашњег Пакистана већином била ограничена на лирско стваралаштво с вјерским и народним темама. Доласком колонијалних времена мијења се и књижевност на коју почиње дјеловати западњачки утјецај. Данас су изнимно популарна кратка дјела.

Националним пјесником сматра се Мухамед Икбал (1877.–1938.), који је већином стварао на перзијском, али и на урдском језику. Његова дјела већином се баве исламском филозофијом, а сам пјесник је био важна личност у пакистанском националном покрету.

Данас је најживља урдска књижевност, чији коријени сежу из 14. вијека. Најпознатији модерни пакистански писац који је стварао на урдском је Фаиз Ахмед Фаиз (1911.–1984.). Најпознатијим пјесником на синдском језику сматра се суфијски мистик Шах Абдул Латиф (1689.–1752.). У Панџабу су најпопуларније љубавне и вјерске теме. Паштунска књижевност у Пакистану везана је за сусједни Афганистан, а највише је карактеризирају љубавне и епске пјесме. На балучком језику стваране су највише народне пјесме и баладе.

Пакистан има богату традицију духовне музике која је настала спајањем индијске музике с иранским утјецајима. Посебан значај музика има у суфизму гдје се пјевањем изражава љубав према Богу. Пјевање често прати само пљескање рукама или бубњеви. У класичној се музици на другу страну користи велики број различитих музичких инструмената, што је типично за хиндустанску музику која је раширена у цијелом Пакистану и у сјеверној Индији. Ритам се обично даје таблом или пахаваџом, док се мелодија производи обично жичаним инструментима као што је ситар, тамбура, саранги и сарод или пухачким инструментима као што је бансури.

У земљи постоји велики број облика народне музике, поготово у Балучистану и међу Паштунцима. Балучка народна музика слична је иранској. Модерну популарну музику обиљежавају западни утјецаји, као и елементи класичне и традиционалне музике. Врло су популарне пјесме из познатих боливудских филмова. Најпознатији пакистански извођач у западним земљама је Нусрат Фатех Али Кхан.

Кинематографија је један од најважнијих медија у данашњем Пакистану. Средиште пакистанске филмске индустрије је Лахоре, гдје је 1924. и снимљен први нијеми филм на том простору. Први звучни филм снимљен је 1932. године. Филмска индустрија у Лахореу која производи филмове на урдском и панџапском језику позната је под називом „Лоллywоод“. У Пешавару постоји мања филмска индустрија која снима на паштунском језику.

Неизоставни дио пакистанског филма су музичке и плесне сцене, тако да су данас многи филмови музичког карактера. Међу становништвом су изнимно популарни индијски боливудски филмови, који се унаточ забранама њихова увоза, могу набавити на црном тржишту. Ови филмови су посебно популарни због разумљивости хиндског језика пакистанском становништву.

Пакистанска кухиња увелике наликује сјеверноиндијској кухињи, уз снажан утјецај из југозападне и средишње Азије. Пакистанска кухиња је богатија месом, јер ислам за разлику од индијских религија, као што су хиндуизам, будизам, џаинизам и сикхизам, нема развијену традицију вегетаријанизма.

Главне намирнице су различите врсте круха које се раде од пшенице, као нан, које се послужују уз сваки оброк. Друга важна намирница је рижа која се једноставно припрема као прилог и једе се уз поврће и месо. Примјери оваквих јела су зачињени бирyани или нешто блажи пилав (пулао).

Уз јела често се користи цуррy. У Синдху и Панџабу се посебно често користе разни зачини и траве, као што су цхили папричице, куркума, чешњак, црни папар, кориандер, кардамом, ђумбир, цимет, шафран и многи други. Најчешће врсте меса су јањетина, пилетина и говедина, док се свињетина из вјерских разлога не користи. Кебаби који су дошли с блиског истока се у Синдху и Панџабу често комбинирају с индијским умацима и зачинима. Међу многим локалним врстама кебаба су Сеекх Кебаб, Схами Кебаб или типични паштунски Цхапли Кебаб.

Од сластица је најпопуларнија халва која се и овдје ради у многим иначицама. Популарна су и слатка млијечна јела, као нпр. гулаб јамун.

Сва уобичајена пића у Пакистану су безалкохолна, јер ислам забрањује конзумацију алкохола. Национално пиће је чај који се често пије с млијеком и зачинима. Популарно пиће је и ласси које се ради од јогурта, а може се мијешати с воћним соком.

Службени национални спорт у Пакистану је хокеј на трави, мада су крикет и сквош популарнији. С четири побједничке титуле (1971., 1978., 1982., 1994) у свјетском првенству у хокеју на трави, Пакистан је свјетски рекордер у овом спорту.

У крикету је пакистанска национална репрезентација освојила Асиа Цуп (2002.) и Асиан Тест Цхампионсхип (1999.), те титулу свјетског првака 1992. године, а уз то је и три пута освојила Аустралскоазијско првенство (1986., 1990., 1994).

Јахангир Кхан и Јансхер Кхан популаризирали су сквош у Пакистану. Ова двојица су укупно освојила 14 титула свјетског првака у том спорту (шест пута Јахангир Кхан, осам пута Јансхер Кхан). Тиме је Пакистан најуспјешнија земља у овом спорту.

У Пакистану су се неколико пута одвијале многе међународне игре, укључујући Јужноазијске игре 1989. и 2004. године. Земља ће 2011. бити домаћин Свјетског купа у крикету, заједно с Шри Ланком, Индијом и Бангладешом.

Њемачки језик

• Карл Хеинз Бусцхманн: Маи'с Wелтфüхрер 25: Пакистан. Реисефüхрер мит Ландескунде. Маи Верлаг, Дреиеицх 2002, ИСБН 3-87936-221-1
• Улрицх Ладурнер: Исламабадблуес. Бриефе аус Пакистан. Зеитверлаг Герд Буцериус, Хамбург 2001, ИСБН 3-9808211-0-2
• Тоннy Росинy: Пакистан. Дреи Хоцхкултурен ам Индус: Хараппа – Гандхара – Дие Могулн (ДуМонт Кунст-Реисефüхрер). ДуМонт Реисеверлаг, Остфилдерн 1990, ИСБН 3-7701-1304-7
• Урс Сцхоеттли: Фüнфмал Пакистан. Р. Пипер, Мüнцхен 1991, ИСБН 3-492-15139-6
• Сусанне Тхиел: КултурСцхоцк Пакистан. Реисе Кноw-Хоw Верлаг, Биелефелд 1997, ИСБН 3-89416-453-0
• Бригитте Воyкоwитсцх: Аллах, Рам унд Крицкет. Индисцх-Пакистанисцхе Конфронтатионен. Пицус Верлаг, Wиен 2003, ИСБН 3-85452-773-X

Енглески језик

• Степхен Пхилип Цохен: Тхе Идеа оф Пакистан. Броокингс Институтион Пресс, 2004, ИСБН 0-8157-1502-1
• Хусаин Хуqqаби: Пакистан. Бетwеен Мосqуе Анд Милитарy. Царнегие, 2005, ИСБН 0-87003-214-3
• Цхристопх Јаффрелот: А Хисторy оф Пакистан анд Итс Оригинс. Антхем Пресс, 2005, ИСБН 1-84331-149-6
• Асхок Капур: Пакистан ин Црисис. Роутледге, 2002, ИСБН 0-415-00062-9
• Јохн Кинг, Брадлеy Маyхеw: Лонелy Планет Пакистан. Лонелy Планет Публицатионс, 1998, ИСБН 0-86442-535-X
• Ханиф Куреисхи: Мy Еар ат Хис Хеарт. фабер анд фабер, 2004, ИСБН 0-571-22403-2
• Сцхоресцх Давооди & Адама Соw: Тхе Политицал Црисис оф Пакистан ин 2007 - ЕПУ Ресеарцх Паперс: Иссуе 08/07

• Службена страница пакистанске владе
• Пакистански предсједник Архивирано 2008-07-05 на Wаyбацк Мацхине-у
• Службена страница с информацијама о Пакистану

Остали пројекти

	У Wикимедијиној остави налази се чланак на тему: Пакистан
	У Wикимедијиној остави има још материјала везаних за: Пакистан
	Потражите израз Пакистан у W(ј)ечнику, слободном рјечнику.

Грешка код цитирања: Постоје ознаке <ref> за групу с именом „α“, али нема одговарајуће ознаке <references group="α"/>